Zašto su stariji ljudi uvek tako spori? To se pitanje pojavilo na platformi za deljenje iskustava Quora.
Na njega su odgovarali oni koji su u trećoj životnoj dobi u izvrsnoj formi, ali i oni koji su iskusili staračke promene i pri tom se ne predaju.
Na pitanje se najpre osvrnuo gospodin koji je u svojim vitalnim sedamdesetima.
“Na otoku na kojem živimo tokom leta, većinu teških poslova još uvek obavljamo supruga i ja. Ona se već dobrano približila osamdesetoj. Kad nam sinovi i kći, koji su u svojim četrdesetima, dođu na nedelju dana godišnjeg odmora, gotovo da i ne primete da je drvarnica puna, da je celi šumarak očišćen od srušenih grana, da su oba čamca spremna za plovidbu i da je izgrađena nova šupa u šumici iza kuće”, odgovara.
Potom dodaje: “Tokom te nedelje pravimo se da smo stari ljudi, preumorni za rad. Ne želimo da im stvaramo buku i nabijamo stres, iako uvek ima posla. Ali, čim odu, opet cepamo drva i premeštamo kamenje”, otkriva u polušali.
Svestan je ipak, ističe, da se telo sa starenjem menja.
“Možda uzimamo lekove za aritmiju ili imamo hronične probleme poput bolova u ramenima ili kukovima, ali se ne predajemo. Posmatrao sam svog oca kako stari, kako je od mladog čoveka kroz život koračao do svojih osamdesetih. S osamdeset godina i dalje je bio sposoban za naporne aktivnosti, ali su mu bile potrebne pauze, a ravnoteža mu više nije bila tako dobra kao nekad. Kad je navršio 85, još je grabuljao lišće, ali je kosidbu prepustio drugima”, istakao je.
Umoran jer puno radi
“Sada sam u 76. godini života i zbilja sam svaki dan još vrlo aktivan. Jutros, dok sam cepao drva (nakon što sam dva sata bio u šumi), baš sam se umorio. Napravio sam kratku pauzu, popio limunadu. I šta sam onda uradio? Malo kasnije opet sam nastavio da radim. Umaram se uglavnom zato što stalno nešto radim”, istakao je ovaj vitalni gospodin.
“Radim i bolesna”
Osvrnula se na temu i jedna gospođa koja samu sebe tera da bude aktivna iako je bolesna i trpi bolove.
“U svojim sam sedamdesetima. Celi svoj život bila sam aktivna (posao na imanju, jahanje, plivanje, teretana, plus rad u punom radnom vremenu). A onda me, u srednjim šezdesetima, telo počelo izdavati. Ruke su mi počele patiti od artritisa. Dobila sam rak. Zamenila kuk. Dogodio mi se i ujed poskoka”, svedoči šta je sve doživela.
“Sada sam u penziji, ali svakodnevno radim napolju. I da, sve me boli, leđa, kuk, ruke i ramena. Ali, idem dalje. Da, umaram se brže i lakše, dakle sporija sam. Radim uz duže pauze, tada stavim tople obloge na bolna mesta i pustim da ibuprofen počne delovati.”
“I zato mogu reći da je u mnogim slučajevima um voljan, ali telo nije i čovek spontano uspori. Malo ko će od ljudi koji imaju preko osamdeset kopati rupe za stubove, zabijati kolce, natovariti celu prikolicu sena ili pešačiti u brda, a naveče još otići na ples. Suočimo se s tim da se naša tela troše. Umaramo se. I to je u redu!”, napisala je ova učesnica rasprave, koju prenosi Moje Vrijeme.
