Kaže, međutim, kako joj se ništa boje od toga nije moglo dogoditi jer se vratila u svoj stari život.
Čitateljka Desanka kaže za Moje Vrijeme kako je pre šest i po godina pala kod kuće. Nakon što joj je sin pomogao da ustane, osećala je bolove i teško je hodala.
Mislila je da je to posledica pada, ali kad ju je najzad kći odvezla u hitnu, hospitalizovana je i to zbog upale pluća.
“Nakon 15 dana rekli su da ne mogu biti sama kući pa mi je kći našla privatni dom u okolini Zagreba. Deca rade pa nisu mogla biti celo vrime uz mene. U domu sam u početku koristila hodalicu, ali nakon 15 dana mogla sam hodati bez nje, stala sam na svoje noge. Dobila sam malu sobicu u koju ne stane ni stolica. I to sve za 950 eura”, govori.
Dakako, taj novac je gospođa Desanka, uz pomoć porodice, teško sakupila.
“Bili smo čarobnjaci!” kaže nam.
Nakon 35 godina rada otišla je u penziju, a iznos koji joj sledovao bio je skroman. Suprug je, dodaje, preminuo.
“U domu je hrana očajna. Za doručak tek tri šnite mokrog kruha, valjda iz zamrzivača, namazane nekakvim pekmezom ili margarinom. Ručak je užasan, uvek nešto smućkano od jučerašnjeg obroka. Budući da mi je kći napomenula da je bolje da ne jedem piletinu iz njihove kuhinje, rekla sam da mi daju samo prilog i malo više salate. Istina, svaki dan smo dobijali supu, ali ne znam kako bih je opisala. Za večeru su nam nudili dve hrenovke ili dva jaja i to je sve. Tako da jedva čekate jutro jer ste gladni”, priseća se Desanka svojih domskih dana.
Ni kašičicu meda
Sa sustanarkama je od direktora tražila da im da barem malo meda za doručak da ga mogu namazati na kruh, no dobile su odgovor da je preskup. “Tamo je oko 40 štićenika. Jedna teglica od kilograma bila bi dovoljna za sve i još bi ostalo. Kad bih se požalila, gazdarica bi me podsetila da sam došla k njima u lošem stanju i da nisam ni mogla hodati. Zar je mislila da su me oni podigli na noge, a ne lekovi i hrana koju mi je kćer donosila?”
“I za kraj, cena! Kad je došla socijalna radnica na razgovor, pitala sam je pita li za cenu kad joj treba neka usluga. Rekla je da pita. I ja sam pitala, ali u domu naplate više. Kad sam frizerku pitala koliko košta šišanje, rekla je sedam eura, a naplatili su mi 15. Za bojanje kose frizerka naplaćuje 17 eura, a dom naplaćuje 35. Pa tko je tu lud? Zar ne zarađuju dovoljno?” pita Desanka.
Kako se ne boje Boga?
Nakon što se socijalnoj radnici požalila na cene dodatnih usluga koje dom nameće, otkazali su joj smeštaj. “Hvala Bogu, jer ne znam ni sama zašto nisam otišla čim sam prohodala. Otišla sam pet dana ranije. Naravno, nisu mi vratili novac. Njima trebaju oni koji leže, slepi su i gluhi, oni koji su pred umiranjem. Usta su im puna Boga pa mi nije jasno kako se ne boje ni njega ni karme koja će ih sigurno posetiti.”
Kad je odlazila, jedna joj je negovateljica rekla da će sada konačno moći jesti što želi i naručivati si hranu. “Odgovorila sam joj da sam predobra kuvarica da bih naručivala hranu.”
Danas gospođa Desanka uživa u svom domu i porodici. Kuva, dodaje, svakodnevno. “Hvala vam što ste mi omogućili da ispričam svoje iskustvo”, zaključuje svoju priču.
