Bračni par Baričić su dokaz da je gotovo sve moguće postići u životu radom, trudom i upornošću, pogotovo ako pored sebe imate osobu na koju se možete osloniti, nezavisno o kojoj je životnoj situaciji reč.
U braku su već 64 godine, a u njemu su dobili dvoje dece i podigli kuću vlastitim rukama. Iako su zahvalni na životu u Domu za starije i nemoćne Zenta, najveće probleme im predstavlja njihovo zdravstveno stanje, zbog kojeg su smešteni u gerijatrijski deo.
Njihov životni put nije bio jednostavan i bio je prepun mukotrpnog rada, no u svemu su se snašli pa tako i u tome.
Okrenuli su novu stranicu u svom životu pre godinu i po dana, kada su život u svom domu zamenili životom u Domu za starije i nemoćne Zenta – Split.
Gospođa Branka Baričić je 83-godišnjakinja, a njen suprug Petar je 88-godišnjak i zajedno su čekali gotovo devet godina da počnu živeti u tom domu.
Tamošnjim životom su prilično zadovoljni, ali, kako kažu, nisu sretni jer su napustili svoju kuću u kojoj su proveli 64 godine braka.
Svugde idu zajedno
Kada su tek došli živeti u Dom za starije Zenta, Petar Baričić je mislio kako će onde biti više druženja, ali nije bilo tako jer on i supruga prebivaju na odeljenju gerijatrije gdje je 70-ak korisnika koji imaju problema s raznim bolestima. Penzioner kaže da ne može otići igrati karte s društvom iz doma i ostaviti suprugu da bude sama u sobi dok se on zabavlja. Ipak, ovaj bračni par je zadovoljan sveukupnim načinom života u Domu.
– Hrana nam je odlična i dobro nam je. Iako malo lošije jedem, ali nam je dobro i zadovoljna sam. Dobre su sestre i fizioterapeuti koji rade s 350 korisnika u Domu, tvrdi njegova supruga, 83-godišnja Branka Baričić.
Nažalost, gospođa Branka se kreće uz pomoć hodalice i smatraju kako ne mogu drugačije nego polako. I koliko god polako išli, tim putem zajednički kroče. Gospodin Petar pomaže gospođi Branki i obratno.
Zdravlje ih nije služilo
– Zdravstveni problemi su nama počeli vrlo davno, ali mi smo to prebrodili. Moja supruga je oboljela 1978. godine i dve godine je neprestano bila po bolnicama i toplicama. Bila je i kao invalid rada dugo vremena na bolovanju, ali s vremenom to se stanje poprilično popravilo. Posle toga je radila sve poslove po kući. Mučili smo se i radili, sve dok nije pala i slomila bedrenu kost pre četiri godine. Operisana je i bila je na lečenju, ali je i to opet nekako prebrodila, ispričao je gospodin o svojoj supruzi za Mirovina.hr.
Pored svega, gospođa Baričić je sedamdesetih ozledila krsta jer je radila u građevini. To je trajalo godinama dok se, malo po malo, nije oporavila. Pored tako nezavidnog njenog zdravstvenog stanja, njen suprug Petar je obolio od astme i gihta 1985. godine.
Rad ih je obeležio kao osobe
Rad je ostavio snažan i neizbrisiv uticaj na njihovo zdravlje te ih je obeležio kao osobe. Penzioner Petar se tako u životu bavio svačime, a završio je za livca. Ipak, s vremenom je postao limar, a ovaj zanat je svladao u tri meseca. Služio je i vojni rok, nakon čega se vratio u Dugi rat na svega četiri ili pet meseci, a potom se preselio u Split, gde je radio u livačkom preduzeću Metalac, sve do 1969. godine. Kasnije mu je ponuđeno radno mesto poslovođe u Dalmastroju, ondašnjeg Jonića, gdje je radio 22 godine kao poslovođa smene, sve do penzije.
U penziju sam išao par meseci pre punog radnog staža koji je tada bio 40 godina. Tada je pred izglasavanjem bio zakon prema kojem se radni staž u livnici beneficira pa bi se umesto 12 meseci staža dobilo 18. Tako sam otišao u penziju krajem 1991. godine s 55 i po godina, pojasnio je Baričić.
Pored toga što je radila na građevini i bila domaćica, gospođa Branka Baričić se zaposlila kod jednog privatnika u stambenoj zadruzi Predvodnik. Nekoliko godina kasnije je taj privatnik zatvorio firmu pa je postala radnica Jugoplastike u sitnoj galanteriji, no u tome su je ubrzo sprečili bolovi bedrene kosti. Zbog tih poteškoća, bila je na bolovanju 10 meseci. Zbog zdravstvenih problema je otišla u prevremenu penziju.
‘Jedina pomoć koju smo dobili je pomoć moje pokojne majke’
Nakon malo više od tri decenije, koliko je u penziji, 88-godišnji Petar priča i kako doživljava svoje penzionerske dane. Otkrio je i kako im je jedino pomogla njegova majka.
– Prilično sam zadovoljan životom u penziji, ali nas dvoje smo se mučili. Bili smo prepušteni sami sebi, nikad nismo dizali kredite, pomoći ni od koga nisam imao. Jedina pomoć koju smo dobili je pomoć moje pokojne majke koja je imala ovce. Dvaput nam je poklonila ovce kako bismo počastili radnike koji su nam nalili beton na terasi i za još jednu sličnu priliku pri izgradnji kuće. To je sva pomoć koju smo dobili, poručio je Baričić.
Dodao je kako su odlaskom u penziju ostali sami jer su sinovi otišli svojim putem.
‘Kada su se deca odselila, živeli smo kao bubreg u loju nekoliko godina’
– Naše godišnje odmore svake godine smo obavezno provodili diljem Jugoslavije gde smo imali rodbine i prijatelja. Tri puta smo putovali automobilom u Makedoniju, pa i prijateljima i rodbini u Sloveniji te prijateljima u Podravini. Gde god želimo doći od tih mesta, dočekat će nas raširenih ruku. To puno znači, ali imali smo one i koji su nas iskoristili. Jednom ili dvaput godišnje smo putovali u inostranstvo, istakao je Baričić koji se seća tih lepih vremena u kojima je uživao sa svojom suprugom.
