Po smrti roditelja, Josif pređe u Solun, gde se zamonaši.
Kao monah bio je uzor svima u postu, krajnjoj uzdržljivosti, neprestanom moljenju, psalmopojanju, bdenju i trudu.
Solunski episkop rukopoloži ga za jeromonaha.
Znameniti Grigorije Dekapolit posetivši Solun zavoli Josifa dušom i srcem zbog njegovog retkog karaktera, te ga uze sobom u svoj manastir u Carigradu.
Kad opet buknu plamen ikonoborske jeresi pod Lavom Jermeninom Josif bi upućen u Rim, da pozove papu i rimsku crkvu u borbu za pravu veru.
No na putu uhvate ga pirati i dovezu na Krit, gde su ga jeretici držali 6 godina u tamnici.
Josif se radovao što se udostojio stradati za Hrista, i neprestano je za to blagodario Bogu smatrajući železne verige na sebi kao ukrase od zlata.
Šeste godine, na Božić, izjutra zli car Lav bi ubijen na jutrenju u crkvi. U taj sami čas javi se sveti Nikolaj Josifu u tamnici i reče mu: “Ustani i sleduj meni!”
Josif se oseti kao dignut u vazduh i na jedanput obre se pred Carigradom.
Njegovom dolasku obraduju se svi pravoverni. Ispevao je kanone i stihire mnogim svetiteljima. Imao je dar prozorljivosti, zbog čega ga patrijarh Fotije postavi za duhovnika i ispovednika sveštenstvu preporučujući ga kao: “čoveka Božjeg, angela u telu, oca otaca”.
U dubokoj starosti predade duh svoj Gospodu, kome je verno služio i delom i pesmom. Skonča mirno uoči Velikog Četvrtka 883 god.
Molitva glasi:
U tebi se, Oče, sigurno spase bogolikost, jer si primivši Krst, sledio Hrista. Delima si učio prezirati telo, želeći više za dušu stvari besmrtne, zato i sa Anđelima, Sveti Josife, raduje se duh tvoj.
