KAKO FUNKCIONIŠE MEĐUGENERACIJSKA SOLIDARNIST Žive u različitim svetovima a dodirne tačke sve više nestaju

Nekada je sve bilo bolje, misli starija žena u autobusu, nespokojno gledajući bučnu grupu tinejdžera koji se guraju i nadvikuju uz muziku sa telefona.

Dok većina putnika ne obraća pažnju zauzeta kuckanjem po mobilnom, ona posmatra okolo potišteno, kao neko ko ne pripada tu.

Napredak i nauka u našoj eri omogućili su, po prvi put, suživot četiri i pet generacija u isto vreme i, paradoksalno, najjasnije osvetlili oštrinu svih problema i protivrečnosti takvog zajedničkog života. Dvadeseti vek je, slažu se sociolozi, primetno pogoršao odnose među generacijama a problem međusobne komunikacije i konflikata, koji je oduvek postojao, dramatično je uvećan početkom ovog veka.

Više generacija je odlična stvar ali i više razlika koje treba da se pomire, više udaljenosti da se premosti. Drugačija moda, informacije usmerene na nove tehnologije, društvene mreže, redefinisane muško-ženske uloge, toliko je mogućih konfrontacija. Svet tako brzo ide napred da je današnja omladina već daleko i od svojih roditelja u četrdesetim, pedesetim godinama, piše Glas osiguranika povodom još jednog praznika koji je neprimetno upravo ostao za nama – 29. aprila, Evropskog dana međugeneracijske solidarnosti.

Jer mlađi i stariji ljudi danas žive u različitim svetovima. Sastaju se i druže sa svojim vršnjacima ili prisustvuju događajima koji su namenjeni posebno njima. Izvan porodice ne postoji mnogo prilika da se upoznaju sa drugim generacijama. Kako i da se sretnu kada često ne obitavaju u istom veku? I dok mlađi, uobičajeno, krive starije za „zaostatak”, starijima teško pada da prihvate da je dostojanstvo odjednom uslovljeno kultom savremenih tehnologija. Toliki deo
sadašnjeg života se podredio kulturi neprestanog aktivizma i informisanja, pa oni pokušavaju da zaštite sopstvene identitete i nasleđe.

Zauzvrat, mladi tek sporadično shvataju značaj tradicionalne umetnosti: književnost, pozorišta, muzeji – sve te vrednosti vide se kao prevaziđene i nepotrebne, skoro da su izgubile aktuelnost u savremenom svetu. Starija generacija bi tu
imala važnu društvenu funkciju kao neophodna karika koja vodi iz prošlosti. Sećanje na prošlost danas je akumulirano u knjigama, filmskim dokumentima, raznim nosačima zvuka i u uspomenama starijih. Međutim, nije uvek lako razumeti i komunicirati kada je između nas 40, 50 ili 60 godina.

Naučiti da čujemo jedni druge važan je društveni problem savremenog sveta. Mladi se žale da gube svoj glas iako se ponekad čini da viču, stariji pate jer veruju da su napušteni, lišeni saosećanja mlađeg dela društva. Zbog toga najvažnija u međugeneracijskim odnosima postaje sposobnost svake generacije da se prilagodi, da formira jedinstven društveni prostor bez krute hijerarhije, bez nasilja, bez nepoštovanja, već sa autoritetom starijih i poverenjem prema novoj rastućoj generaciji.

Ljudska prava i dostojanstvo se ne smanjuju sa godinama i da bi jedna generacija rasla i napredovala, mora se oslanjati na druge u svim fazama života. Za svet bolji od ovog potrebni su glasovi svih generacija. Doprinosimo koliko možemo funkcionisanju zajednice i blagostanju, a u nekom trenutku života imamo koristi od napora drugih generacija i to su pošteni transferi između različitih uzrasta. Svako pokolenje ima jedinstvene kvalitete koje treba slaviti a najvažniji
principi u tim odnosima jesu poštovanje tuđih vrednosti, drugačijeg načina komunukacije, tuđih izbora čak i kada ih ne delimo.

Ako društvo zamislimo kao tapiseriju nastalu od niti različitih generacija, svaka od njih je svojim jedinstvenim iskustvima i lekcijama doprinela njenom zamršenom dizajnu. Usvajanje tog saznanja biće ključ za snalaženje u svetu koji
se brzo menja. Jer, koliko god te generacije izgledale različite, one su deo iste tkanine, a njihova saradnja i međusobno učenje i ubuduće će jačati snagu i lepotu tapiserije.
(M. Jovanović/Glas osiguranika)

Ostavite komentar