O tome je otvoreno progovorila 78-godišnja penzionerka koju, kako tvrdi, mesecima nije posetio niko od četvoro dece i unučadi. Zbog teške socijalne anksioznosti teško joj je i da sama izađe među ljude.
Prvi put praznike je provela potpuno sama
„Da, sama sam, bila sam potpuno sama i na Božić i Novu godinu, prvi put u 78 godina koliko sam živa. Pre 14 godina izgubila sam drugog muža, ali sam prethodnih godina na Božić i Novu godinu išla u dom nekog od moje dece. Sada se dogodilo da su se i oni nekako otuđili od mene. S vremenom to više nije bilo ono pravo srdačno porodično okupljanje, ali ove godine nisam čak bila ni pozvana“, objasnila je.
„Teško je nekome rečima približiti dinamiku svoje porodice. Znam da može zvučati grubo, ali mi smo se tako udaljili da imam potpunu zbrku u glavi od svega. Ni sama ne razumem kako sam došla do ove tačke u svom životu, da sam ovako strašno sama. Smatram da nisam bila zla osoba“, napisala je.
Više od pola veka brinula je o drugima
Žena je otkrila da je 51 godinu radila kao medicinska sestra i najveći deo života provela brinući o drugim ljudima.
„U 51 godinu radnog staža brinula sam za druge i pokušavala ukloniti njihovu bol najbolje što sam mogla. Suprug i ja imali smo četvoro dece. Suprug mi nije bio dobar, decu sam celi život pokušavala da zaštitim od njega jer nas je zlostavljao. To mi, očigledno je, nije polazilo za rukom. Na kraju smo se razveli“, napisala je.
Kasnije se udala drugi put, ali je suprug preminuo.
„Drugog sam muža jako volela, ali je umro. Sada nemam nikoga. Dok sam radila imala sam puno prijatelja, ali nakon što sam otišla u penziju shvatila sam da su to prijatelji s posla, a ne prijatelji koje imaš u svakodnevnom životu. Ja nisam imala niti jednog prijatelja za svakodnevni život“, otkrila je.
Posle penzije ostala je gotovo potpuno izolovana
„Kad odlazite s posla, prijatelji ostaju na poslu i kažu vam da ćete ostati u kontaktu, ali zapravo niko više nema vremena za vas. Od tada živim u virtuelnoj izolaciji. Stalno čitam savete kako usamljen čovek mora izaći van pa će mu biti bolje čim nekoga upozna, uključi se u neko društvo. Iskreno, ja bih taj savet poslušala, ali imam jako tešku socijalnu anksioznost“, otkrila je.
Dok joj je drugi suprug bio živ, lakše se nosila sa tim problemom jer je on bio otvoreniji i preuzimao inicijativu u društvu, piše Kurir.
Ćerke nisu želele da pođu sa njom
Kako bi pokušala da izađe iz izolacije, zamolila je ćerke da je prvi put otprate na okupljanje lokalnog udruženja penzionera.
„Zamolila sam obje svoje kćeri da barem prvi put odu sa mnom u lokalnu udrugu umirovljenika u vrijeme kad imaju okupljanje, kako bih vidjela sve te ljude i možda s nekim i popričala pa bi mi idući put bilo ugodnije. One su odbile to učiniti za mene, ne znam zašto, ali baš mi je krivo zbog toga“, piše nadalje iskreno.
„Baš zato mi i nije jasno kako ne mogu da idu sa mnom na susret penzionera, samo da me dovedu i uđu sa mnom kroz vrata i ostave me, ne moraju tamo biti zauvek. Strašno je čuti da se žena od 78 godina boji ljudi, ali evo ja se bojim. Očajna sam zbog toga i svega što mi je život doneo na put“, objašnjava dalje.
„Zaista mi treba neki prijatelj“
Njena svakodnevica, kaže, svela se na istu rutinu. Jedan od retkih izvora radosti predstavlja joj poćerka koja živi oko 80 kilometara od nje.
„Svaki dan od jutra do mraka prolazim kroz istu rutinu, to je tako obeshrabrujuće. Imam i poćerku, hvala Bogu, koja ima dijete i živi 80 kilometara od mene. Svaki trenutak pažnje koji mi pokloni dođe mi kao žednom vode. Zaista mi treba neki prijatelj. Samo nekog kome bih bila barem malo važna i ko bi uživao u mom društvu. Ne očekujem nekoga ko bi me čuvao, već nekoga s kim bih razmenjivala misli“, požalila se.
„Sramota me što se žalim“
„Kad se ovako žalim, sramota me što sam toliko bezvoljna jedino zbog ljudi koji su gladni, žedni i bez krova nad glavom. Ali nije mi lako jer posećujem psihijatra još otkad sam saznala da mi je prvi muž maltretirao decu dok su bila mala. To sam saznala odmah nakon što sam ga ostavila. Pijem lekove za depresiju i socijalnu anksioznost.“
„Čini mi se da mi ni jedni lekovi više ne pomažu, ali bojim se da prestanem da ih uzimam jer ne znam u kakvom bi se stanju u tom slučaju našla. Verujem u Boga i molim ga da prekine ovu prazninu u meni i pošalje mi nekoga ili mi pruži neki mir kako bih lakše podnela penzionerske dane“, zaključila je 78-godišnjakinja.
BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:
Komentari (0)