Često znači i prvi susret sa životom za koji nisu imala priliku da se pripreme – pronalaženje posla i stana, plaćanje računa i donošenje odluka koje većina mladih još neko vreme može da deli sa roditeljima.

O tome kako izgleda odrastanje u domu, šta detetu prolazi kroz glavu dok njegovi vršnjaci pričaju o roditeljima i porodičnim okupljanjima i koliko je teško izgraditi osećaj pripadnosti otvoreno je pisao mladić iz Beograda.

Njegov put vodio je od ljutnje na roditelje i životne okolnosti do trenutka kada je prvi put dobio nešto što je dugo želeo – svoj dom i mesto na kojem više ne mora da razmišlja da li će njegove stvari ponovo završiti u torbi, pišu Mame.rs

„Nemaš sobu, nemaš ni svoj krevet“

„Postoje deca koja znaju gde će provesti sledeći Božić. Koja znaju gde im je kuća, gde im je soba, ko će ih probuditi ujutru i spremiti doručak.

A postoje i ona druga. Deca koja rano nauče da ne pitaju. Ne zato što ih ne zanima gde će biti sutra, već zato što su navikla da se stvari menjaju bez njihovog pitanja. Jedan krevet postane drugi. Jedna soba postane druga. Jedan grad zameni drugi. Ljudi koji su juče bili svakodnevica postanu samo još jedno lice iz prošlosti. Tako je izgledalo moje detinjstvo.“

„Odrastao sam u domu“

Posebno su mu, kaže, teško padali trenuci kada bi druga deca razgovarala o stvarima koje su njima bile potpuno uobičajene.

„Kada bih kao mali gledao drugu decu kako pričaju o svojim porodicama, nisam uvek razumeo zbog čega mi je neprijatno. Oni su pričali o očevima, majkama, bakama, porodičnim ručkovima i letovanjima. Ja nisam imao šta da kažem. I zato sam naučio da ćutim.“

Nije mogla da zamisli baku u staračkom domu - potrošila 81.800 evra na posebno rešenje, više o tome pročitajte OVDE. 

Iako dete u domu nije samo i uz njega postoje vaspitači i ljudi koji o njemu brinu, on kaže da postoji nešto što je teško nadomestiti.

„Imaš krevet, hranu, školu. Ali postoji jedna stvar koju je teško nadoknaditi. Osećaj da negde pripadaš.“

„Navikneš se da ti niko ne kaže: Srećan rođendan“

Jedno od njegovih najupečatljivijih sećanja vezano je za rođendane.

„Nije mi bio problem što poklon nije bio skup. Nije mi bilo važno šta sam dobio. Problem je bio što sam znao da će sve to proći kao i svaki drugi dan. Nije bilo nekoga ko će se ujutru pojaviti na vratima i reći: 'Srećan rođendan.'“

Vremenom je, kaže, naučio da ne očekuje.

„To je možda i najtužniji deo svega. Navikneš se da ne očekuješ. Kada ne očekuješ ništa, ne možeš mnogo ni da se razočaraš.“

Punoletstvo donosi novi strah

Godine su prolazile, a onda je došao trenutak kojeg se, kako kaže, mnoga deca koja odrastaju u sistemu plaše – trenutak kada treba da počnu samostalan život.

„Kada napuniš dovoljno godina, više nisi dete koje sistem mora da štiti. Odjednom bi trebalo da znaš kako da pronađeš posao, platiš račune, pronađeš stan, napraviš plan i sam odlučuješ o svom životu.“

Dugo je zbog svega što mu se dogodilo osećao ljutnju.

„Na roditelje. Na okolnosti. Na život. Ponekad i na ljude koji nisu bili ni za šta krivi.“

A onda je, kaže, shvatio da postoji deo svoje priče na koji ipak može da utiče.

„Svoj nastavak priče jesam mogao da promenim“

„Moje detinjstvo nisam mogao da promenim. Ali svoj nastavak priče jesam.“

Počeo je da radi, uči i štedi. Grešio je i pokušavao ponovo, sve dok nije uspeo da stvori ono što mu je kao detetu najviše nedostajalo.

Svoj dom.

„Ne mislim na četiri zida. Mislim na osećaj da postoji mesto na kojem mogu da ostavim svoje stvari i budem siguran da ih sutra neće spakovati u jednu malu torbu.“

„Dete ne bira, ali čovek može da bira“

Danas svoje teško detinjstvo ne pokušava da predstavi lepšim nego što je bilo, ali ne želi ni da mu ono odredi ostatak života.

„Dete ne bira gde će odrasti. Ali čovek može da bira kakav će postati.“

A upravo je u poslednjoj poruci njegove ispovesti možda sadržana i najvažnija lekcija koju je poneo iz doma.

„Možda nikada neću moći da vratim godine koje sam proveo čekajući da neko dođe po mene. Ali mogu da budem osoba koja će se pojaviti kada neko drugi, kada moje dete, bude čekalo.“

Za njega je upravo to najveća pobeda.

„Ne to što sam uspeo da zaboravim odakle sam došao. Nego to što sam uspeo da odatle krenem dalje.“

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Ekspo