Sin Marine Tucaković, Milan Radulović Laća četrdeset dana nakon smrti svoje majke progovorio je o njenim poslednjim danima
- Mojoj majci se stanje naglo pogoršalo. Nije imala simptome Kovida, ali je mesecima bila u lošem stanju, maltene se gasila. Imala je težak proces hemioterapije. Desila se progresija bolesti i ništa više nije moglo da se uradi. Svi mi oko nje, najbliži, to je moj otac, medicinska sestra i ja, osećali smo da je prosto kraj blizu i da je neminovan. Njeno fizičko stanje, način na koji se ona borila, poslednjih mesec dva je posustao. Kilaža je naglo opala, više nije imala fizičke snage, koliko duhovne. Poslednjih mesec dana je htela da ide u kafanu, htela je da se druži sa ljudima i da tako provede svoje poslednje dane.
Dobila je Kovid, njoj je naglo pozlilo jednog jutra. Ja sam zvao hirnu pomoć, nisam mogao da ih dobijem, prebacivali su me u različite službe, to je bilo u trenutku kada se dešava ceo haos oko koronavirusa. Hitno je onda bila prebačena u bolnicu, sa respiratora na respirator, ne znam koliko je to dana trajalo, sve mi je mutno, treba mi vreme da to rezimiram. To su bile neprospavane noći. Sa majkom nisam mogao da komuniciram, tati je bilo loše, meni je bilo loše – u celoj tog agoniji trpeo je moj organizam i moje emitovno stanje, ali i intelekt. Sve to treba da se složi da bih realno mogao da kažem šta i kako se desilo.
Rekli su mi da je umrla dok sam pisao tekst
- Ja sam bio spreman za najgore. Izgledi nisu bili dobri. Bio sam svestan toga da je Marina posustala u toj borbi. Ne postoji način na koji možeš da se izboriš za dalji život. Ono što mi je pomoglo su ljudi sa kojima sam tada pričao, a koji su bili podrška. Verovao sam da čudo ipak može da se desi. Primio sam vesti o tome da je umrla dok sam pisao tekst. Tog dana sam rekao – Okej, ovo može da potraje, možda se i desi čudo, tada je bio praznik kada se čuda i dešavaju, ako se pomoliš za nečije izlečenje – međutim, čuda se ne dešavaju uvek. Pisao sam tekst sa koleginicom preko telefona, stigla je vest o smrti, bio sam dosta smiren. Šok me je stigao par dana kasnije. Najbolja drugarica je došla po mene, nažalost, nisam mogao da odem kod oca jer je on bio pozitivan na Kovid, to mi je bilo najžalije. Ja sam mu javio vesti telefonom. Razgovor je bio jako realan i racionalan. Rekli smo, hajde da prespavamo pa da vidimo šta da radimo. Sutra smo pokušali da spavamo. Nismo puno komunicirali. Njemu je stanje, zbog Kovida, bilo lošije, pa smo odlučili da sahranu pomerimo za deset dana, kad on ne bude zarazan kako bi mogao da prisustvuje sahrani.
Smejali smo se dok je ležala na onkologiji
- Uglavnom pamtim lepe stvari, čak i taj proces izlečenja. Sećam se naše komunikacije fiksnim kada sam bio na klinici i lečio se od heroina. Kada bih se sećao ružnih stvari, samo bhi gajio neki bes, a onda bih krivio ljude i a to nema smisla kada se baviš kreativnim poslom. Pamtim sve – od malih šali i humorističnih situacija, recimo dok je ona ležala na onkologiji. Njoj je humor bio glavna linija odbrane. Sve, čak i najgore vesti je prihvatala jako realno. Humor nikada nije gubila, sprdali smo se sa stvarima koje su jako ozbiljne, a mislim da nas je to branilo od tuge. Pamtim letovanja, pamtim putovanja - ispričao je za Novu.
