SENIORI IZ ISLANDA SU PRAVI SREĆNICI Biti penzioner u ovoj zemlji je privilegija, najbogatije države nisu im ni blizu

Za sistem međugeneracijske solidarnosti, na kojoj počiva naš penzioni sistem, često se smatra da je ekonomski neefikasan, što, smatraju stručnjaci, nije tačno. On se zasniva na tome da radnici plaćaju doprinose i iz njih se isplaćuju penzije radnicima koji su se već penzionisali. On je najbolji ili najmanje loš koji možemo da imamo u uslovima međugeneracijskog starenja.

Profesor Danilo Šuković sa Instituta društvenih nauka objašnjava da je naš penzioni sistem, koji se zasniva na modelu "pay as you go", izvesno ekonomski manje efikasan od sistema privatnog penzionog osiguranja, koji se oslanja na tržište i zbog toga ima mogućnost investiranja sredstava, pa time i njihovog uvećanja.

Međutim, naš sistem međugeneracijske solidarnosti, smatra profesor, ima druge brojne prednosti zbog čega ekonomska efikasnost nije odlučujuća, posebno u našim uslovima gde je tržište kapitala slabo razvijeno:

- Njegova osnovna prednost ogleda se u tome što on štiti penzionere da njihova ušteđevina za starost ne propadne zbog vanrednih okolnosti na tržištu, kao što je visoka inflacija, ratovi i slično. Ovaj sistem izbegava i rizik od mogućnosti neuspešnog investiranja, što je najveća slabost privatnih penzionih fondova. Pored toga, stanovništvo veruje u njega, smatrajući da država neće dozvoliti da oni žive u siromaštvu kad ostare. Isto tako prednost našeg sistema je i redistributivna funkcija koja ide od mladih ka starima i od bogatih ka siromašnima.

S druge strane, pored ekonomske neefikasnosti, tvrdi profesor, ima i brojne nedostatke od kojih je svakako najznačajniji taj da se prekida veza između individualnog doprinosa i individualne koristi. Radi se o tome da penzija koja nekoj osobi treba da bude isplaćena u budućnosti ne zavisi direktno od doprinosa koje je ta osoba uplaćivala u svom radnom veku, kao što je to slučaj kod privatnog penzionog osiguranja, već od doprinosa koji će uplaćivati drugi zaposleni kada ta osoba bude u penziji.

- Slabost je i to što on može da bude ugrožen kada odnos broja zaposlenih i broja penzionisanih iz brojnih razloga bude manji od tri prema jedan, što je drastičan primer u našem slučaju. Mislim da je, ipak, za Srbiju još uvek neizbežan sadašnji sistem međugeneracijske solidarnosti, a naravno uz njegova izvesna unapređenja - objašnjava naš sagovornik.

Jedno od nužnih poboljšanja, prema mišljenju prof. Šukovića je i podsticanje obaveznog privatnog, pa i dobrovoljnog osiguranja, tj. drugog i trećeg stuba penzionog sistema.

- Da bi se bar ublažilo siromaštvo velikog broja penzionera, trebalo bi uskladiti odnos kretanja plata i penzija tako da prosečna penzija ne bude ispod 60 procenata od prosečne plate, što je nekada bio standard u našoj zemlji. Ovaj odnos je sada drastično narušen, pa zbog toga nije ni čudo da više od milion penzionera ima penzije manje od 30.000 dinara - kaže prof. Šuković.

Izvesno je da će nepovoljna demografska situacija i sve lošiji odnos broja zaposlenih i broja penzionera, kao i iseljavanje radno sposobnog stanovništva iz naše zemlje, negativno uticati na funkcionisanje našeg penzionog sistema, ali do njegovog urušavanja ne bi smelo da dođe. To bi moglo da se desi samo u slučaju velike ekonomske krize, kada bi privredna aktivnost drastično opala i zemlja postala prezadužena.

- Mislim da bi trebalo ukinuti kaznene poene za prevremeno penzionisanje - ističe profesor. - Zbog ranijeg penzionisanja penzija je značajno niža, pa zbog toga oni nemaju smisla. Zašto bi nekoga dvostruko kažnjavali? S obzirom na nepovoljne demografske promene, kao i povoljnu okolnost da se ljudski vek ipak produžava, naravno u vanpandemijskim uslovima, realno je očekivati da će se starosna granica za odlazak u penziju povećavati kako je to slučaju u mnogim razvijenim zemljama. Time se ublažava pritisak na penzione fondove i omogućava osobama koje su u dobroj radnoj kondiciji, umesto da budu u penziji, da svoje znanje i nagomilano radno iskustvo upotrebe za opštu dobrobit.

Ključna reforma, ali samo na duži rok, bila bi, kako navodi prof. Šuković, postepeno prelaženje na sistem privatnog penzionog osiguranja. To nije moguće realizovati u skorašnjoj budućnosti, prvenstveno zbog teškoća u prelaznom periodu, kada bi zaposleni trebalo da izdvajaju ne samo za tekuće penzije penzionisanih, već i za sopstvene po sistemu privatnog penzionog osiguranja, što je ekonomski teško podnošljivo.

- Efikasnost postojećeg sistema može se poboljšati merama za povećanje zaposlenosti, čime bi se odnos onih koji finansiraju i onih koji primaju penzije poboljšao.

Suzbijanjem sive ekonomije postigli bi se pozitivni efekti na povećanju doprinosa za penzije - tvrdi naš sagovornik.

Čekovi najstarijih da prate plate

Profesor Danilo Šuković smatra da je nužno unaprediti sistem revalorizacije penzija vodeći računa da njihov prosečni nivo ne padne mnogo nisko ispod prosečnog nivoa zarada, kao što je sada slučaj, kako bi se predupredilo masovno siromaštvo penzionera. Potrebno je takođe i socijalnu politiku prilagoditi zabrinjavajućem materijalnom stanju penzionera.

Manji rizik od siromaštva

Među razvijenim zemljama, Australija je jedina koja nema javni sistem međugeneracijske solidarnosti. Od svih OECD razvijenih zemalja u ovoj državi je najveća stopa rizika od siromaštva najstarijih i svaka treća stara osoba je u riziku od siromaštva upravo zbog nepostojanja ovakvog sistema. U Srbiji je ta stopa značajno niža, pa je u riziku od siromaštva svaki peti ostareli građanin.