Odrastao je u Liju, u Velikom Mančesteru. Njegov otac vozio je kamion za prevoz uglja, dok je majka radila u tekstilnoj industriji. Svi oko njega pripadali su radničkoj klasi.

Ipak, kada je imao 57 godina, završio je u bolnici zbog krvarenja u želucu izazvanog čirom. Volš je preživeo unutrašnje krvarenje, ali je neko vreme morao da provede u bolničkoj postelji, piše mondo.

Dok se oporavljao, počeo je da razmišlja o svojoj budućnosti. Tada mu je prvi put pala na pamet prevremena penzija.

Prijatelji mu nisu verovali da će se penzionisati

Nakon izlaska iz bolnice, svojim poslovnim partnerima dao je otkazni rok od tri godine. Zajedno su radili u kompaniji koja je proizvodila elektroniku, a nakon njenog zatvaranja 1999. godine pokrenuli su sopstveni biznis za obuke i konsultacije.

Njegovi prijatelji, međutim, nisu verovali da će zaista otići u penziju. Bio je jedan od najvećih radoholičara koje su poznavali.

Ipak, posle tri godine održao je reč.

"Neću se penzionisati samo da bih se na 20 dana godišnje vratio i zaradio džeparac. Ovo je zaista to. Samo me pozovite ponovo na božićne zabave", rekao je Stiven Volš za The Guardian.

Ubrzo se zapitao: "Šta da radim sada?"

U početku je Volš radio "sve one projekte po kući" koje je ignorisao prethodnih 20 godina.

Ipak, posle nekog vremena takav život mu je postao dosadan. Posle godina ispunjenih poslovnim obavezama, našao se pred jednostavnim pitanjem:

"Šta da radim sada?"

Kako je želeo da što duže ostane mlad, aktivan i okružen ljudima, odlučio je da se preseli u penzionersku zajednicu.

Tada je za njega počeo potpuno novi život.

Astronomija, filmovi i stepovanje

Volš je počeo da drži predavanja drugim stanovnicima o astronomiji, postao je aktivan u filmskom klubu, a ono što mu je bilo posebno važno – naučio je da stepuje.

"Penzionisanje je nekada imalo taj osećaj kraja života. Sada ne kačiš čizme o klin. U ovom slučaju, nabavljao sam nove, one u kojima mogu da stepujem."

Kada se sa 62 godine preselio u zajednicu penzionera, tamo je živelo samo 25 ljudi. U međuvremenu je zajednica porasla na oko 200 stanovnika, a Volš je postao njen aktivan deo.

"Ovde je bilo samo 25 ljudi. Sada ih ima 200. Video sam kako raste zajednica i postao sam deo nje", rekao je Volš.

Godinama je negovala nepokretnog muža kod kuće - posle njegove smrti priznala je šta ju je najviše bolelo, više o tome OVDE.

Penzija za njega nije značila kraj

Volš danas ljudima koji se nađu u sličnoj situaciji savetuje da ne čekaju da bude prekasno, već da život uzmu u svoje ruke.

Čovek za kojeg su prijatelji verovali da neće izdržati bez posla pronašao je sasvim novu svakodnevicu – astronomiju, filmove, stepovanje, prijatelje i zajednicu kojoj pripada.

Za njega penzija nije predstavljala kraj aktivnog života, već priliku da započne potpuno novo poglavlje.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

expo