U toku života imamo oko sebe  mnogo iskustava o pravim i lažnim prijateljstvima kao i predrasude o međuljudskim odnosima, druženjima. Neke smo čuli u porodici od svojih roditelja, kao uputstva o stvaranju prijatelja, gajenju starih poznanstava kao receptu za jedini način da imamo prijatelje. Neke dobijemo kroz lična iskustva.
Staro poznanstvo kao pravo prijateljstvo ne mora da bude pravilo. Nova poznanstva uvek su izvor mogućnosti da se stvori nešto dobro. Možda se ređe ostvari ali se itekako dešava. Jasno je da su one čuvene "prave stvari" u životu, ne tako česte. Treba ih "samo" prepoznati.
Okruženi smo različitim potrebama i standardima ljudi oko sebe, pa je zadatak steći i odnos prijateljstva koje se neguje da bi trajalo.
Jedan poznati Beoograđanin rekao je jednom prilikom: "Kada razdvojite prave ljude od "kapućinera", imate kartu za prijateljstva i nešto više u svom životu." Ova rečenica kružila je Beogradom 80tih a mogla se čuti u drugačijim verzijama i ranije kao i danas.
Pravi prijatelj , uglavnom nije onaj sa kojim pijete kafu, koji vas kratko sasluša ali žuri kada vam treba topla reč.
Desi se da nam je "neko pravi" zabačen u imeniku i nismo ga videli godinama, a tu je kada stvarno zatreba. Takođe se desi da ni vi nemate strpljenja za njega(nju) kada je potrebno. Toga uglavnom nismo svesni kada se preispitujemo. Da li je zajedničko vreme sa onima koje viđamo često bilo i prijateljsko ili samo tek tako, prolazno?
Ono što se odnosi  na sve vrste odnosa, jeste da prave ljude srećemo slučajno. Zadržavaju se ili po nekom kosmičkom zadatku ili po našoj zasluzi i tu se uglavnom ništa ne može planirati.