Rođen je u Damasku od znamenitih roditelja. Izučivši razne škole, on nije bio zadovoljan, nego je pošao da sabira duhovnu mudrost. U lavri svetog Teodosija našao se sa inokom Jovanom Moshom, koga je uzeo sebi za učitelja, te je zajedno sa njim krenuo da obiđe manastire i podvižnike u Misiru.
Moto mu je bio: svaki dan naučiti više duhovne mudrosti.
Sve što su saznali, zapisali su i posle izdali u dve knjige, pod imenom Limonar ili Cvećnik. Kasnije su otišli u Rim, gde je Mosha umro, ostavivši u amanet Sofroniju da ga prenese ili na Sinaj ili u lavru Teodosijevu. Sofronije je ispunio želju svoga učitelja i preneo mu telo u lavru Teodosijevu, a potom se zadržao u Jerusalimu, koji je baš u to vreme bio oslobođen od Persijanaca. Prisustvovao je povratku Časnog Krsta iz Persije, koga je car Iraklije na svojim leđima uneo u Sveti Grad. Stari patrijarh Zaharija, takođe vraćen iz ropstva, nije poživeo dugo, pa kada je preminuo, zamenio ga je Modest, a posle njega ( 364.) ga je zamenio blaženi Sofronije. Sa osobitom mudrošću i revnošću on je upravljao crkvom deset godina.
Ustajao je u odbranu Pravoslavlja od monotelitske jeresi, koju je on na svom Saboru u Jerusalimu osudio, pre nego što je osuđen na VI vaseljenskom saboru. Napisao je žitije svete Marije Egipćanke, sastavio čin velikog vodoosvećenja, i uveo u razna bogosluženja neke nove himne i pesme.
Kada je arapski kalif Omar osvojio Jerusalim, umolio ga je Sofronije da poštedi hrišćane, što je Omar pritvorno i obećao. Ubrzo potom, kada je Omar počeo da pljačka i zlostavlja hrišćane u Jerusalimu, Sofronije se molio Bogu da ga uzme između živih na zemlji, da ne gleda oskrvnjenje svetinja. Hrišćani veruju da je Bog uslišio molitvu njegovu, i uzeo ga k sebi u dvore Svoje nebesne. Sveti Sofronije preminuo je 644. godine.
Srpska pravoslavna crkva slavi ga 11. marta po crkvenom, a 24. marta po gregorijanskom kalendaru.
.jpg)
