S jedne strane, čini se da nijedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao Srbi, grobna mesta se ne održavaju, pa čak i ne obeležavaju.
Tu je i sušta suprotnost - u nekim krajevima Srbije na grobljima se podižu skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima ima sve ono što ima i u domu - frižideri, televizori, kreveti…
Sveštenici SPC ističu da spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih. Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela, kažu iz Crkve.
Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su i pomeni koji se vrše kod kuće i na groblju, jer je pomen, takođe molitva.
Međutim, u nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani.
Velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, takođe je postala uobičajena, pa se dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu. To je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.
U nekim delovim Srbije, narod se kada dolazi sa groblja, sačekuje u dvorištu gde svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i to danas nije potrebno činiti.
Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje “dušnog brava“.
To ne spada u crkvene i verske običaje, kao ni gozbe koje se organizuju povodom parastosa, upozoravaju sveštenici SPC.
