Sada su najbrže rastuća demografska grupa svetske populacije, sa brojevima koji se otprilike udvostručuju svakih deset godina od 1970-ih.

Koliko dugo ljudi mogu da žive i šta određuje dug i zdrav život, o ovoj večnoj temi pisali su Platon i Aristotel pre više od 2.300 godina.

Potraga za razumevanjem tajni dugovečnosti nije laka. To uključuje otkrivanje složene interakcije genetske predispozicije i faktora načina života i načina na koji oni međusobno deluju tokom života osobe, piše Science Alert navodeći rezultate poslednje studije koja je otkrila neka nova saznanja.

„Stogodišnjaci su dugo bili deo velikog interesovanja naučnika jer nam mogu pomoći da razumemo kako da živimo duže, a možda i kako da starimo u boljem zdravlju. Do sada su studije stogodišnjaka često bile malog obima i fokusirane na odabranu grupu, na primer, isključujući stogodišnjake koji žive u staračkim domovima. Naša je najveća studija koja upoređuje profile biomarkera merene tokom života među izuzetno dugovečnim ljudima i njihovim vršnjacima sa kraćim životom do danas”, kaže Karin Modig, vanredni profesor epidemiologije Karolinskog instituta objašnjavajući da su naučnici uporedili profile biomarkera ljudi koji su nastavili da žive posle 100 godina i njihovih vršnjaka kraćeg veka.

Istraživanje je obuhvatilo podatke od 44.000 Šveđana od 64 do 99 godina i oni su praćeni 35 godina. Od ovih ljudi, 1.224, ili 2,7%, živelo je 100 godina. Ogromna većina (85%) stogodišnjaka bile su žene. Uključeno je dvanaest biomarkera na bazi krvi koji se odnose na upalu, metabolizam, funkciju jetre i bubrega, kao i potencijalnu pothranjenost i anemiju.

„Otkrili smo da su, u celini, oni koji su stigli do svog stotog rođendana imali niži nivo glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od šezdesetih godina nadalje. Iako se srednje vrednosti nisu značajno razlikovale između stogodišnjaka i onih koji nisu stogodišnjaci za većinu biomarkera, stogodišnjaci su retko pokazivali izuzetno visoke ili niske vrednosti. Na primer, veoma mali broj stogodišnjaka je imao nivo glukoze iznad 6,5 mmol/L ranije u životu, ili nivo kreatinina iznad 125 µmol/L. Za mnoge biomarkere, i stogodišnjaci i oni koji nisu stogodišnjaci imali su vrednosti izvan opsega koji se smatra normalnim u kliničkim smernicama. To je verovatno zato što su ove smernice postavljene na osnovu mlađe i zdravije populacije.  U apsolutnom smislu, razlike su bile prilično male za neke od biomarkera, dok su za druge razlike bile nešto značajnije. Čak i ako su razlike koje smo otkrili generalno prilično male, one sugerišu potencijalnu vezu između zdravlja, ishrane i izuzetne dugovečnosti”, kaže Karin Modig.

Studija, međutim, ne dozvoljava nikakve zaključke o tome koji su faktori životnog stila ili geni odgovorni za vrednosti biomarkera.