Najpre o roditeljima, zatim o suprugu, deci i unucima. Danas, u 72. godini, kaže da joj najviše nedostaju zajednički trenuci koje je nekada uzimala zdravo za gotovo.

Nekada puna kuća, danas tišina

Kada se osvrnem na svoj život, čini mi se da sam gotovo svaki njegov dan posvetila nekom drugom. Najpre roditeljima, zatim suprugu, deci, a kasnije i unucima. Nikada nisam žalila zbog toga. Verovala sam da je porodica najveće bogatstvo koje čovek može da ima.

Danas živim sama u stanu u kojem smo suprug i ja proveli više od četiri decenije. On je pre nekoliko godina preminuo, deca imaju svoje porodice, a unuci su odrasli. Kada sednem za sto da ručam, najčešće sedim sama.

To nije život kakav sam zamišljala dok sam bila mlađa.

Nedeljni ručkovi bili su naš mali praznik

Sećam se vremena kada je kuća bila puna života. Nedeljom se od ranog jutra osećao miris domaće supe, pečenja i kolača. Deca su trčala po dvorištu, suprug je nameštao sto, a ja sam uvek govorila da ima mesta za još jednog gosta.

Pobegla sa svadbe dok je oblačila venčanicu - sela u auto i otišla u Grčku. više o tome pročitajte OVDE. 

Verovala sam da zajednički ručak nije samo obrok. To je bilo vreme za razgovor, smeh, rešavanje problema i stvaranje uspomena.

Mislila sam da će tako biti zauvek.

Život se promenio, a sa njim i navike

Godine su donele promene. Deca su završila škole, zaposlila se i osnovala svoje porodice. Unuci danas imaju fakultete, prijatelje i svoje planove.

Ne zameram im. Znam da svako gradi svoj život.

Ali postoje trenuci kada mi nedostaje ono što smo nekada imali.

Najteže mi pada tišina u stanu.

I dalje ponekad skuvam dve kafe, pa se tek tada setim da više nemam kome da sipam drugu šoljicu. Dok spremam ručak, često napravim mnogo više hrane nego što mi je potrebno. Posle toliko godina kuvanja za veliku porodicu, teško je navići se da kuvam samo za sebe.

Najviše nedostaje razgovor

Moja deca nisu loša. Redovno me zovu, pitaju kako sam i donesu sve što mi je potrebno. Znam da me vole.

Ali današnji život je mnogo brži nego nekada. Posao traje do kasno, unuci imaju školu, treninge i svoje obaveze. Ponekad prođe nekoliko nedelja, a da se svi ne okupimo za istim stolom.

Ljudi često misle da starijim osobama najviše nedostaje novac.

Iz mog iskustva, mnogo više nedostaje razgovor.

Da imate kome da ispričate kako vam je procvetala ruža na terasi ili kako ste sreli staru prijateljicu na pijaci. Takve sitnice možda deluju nevažno, ali upravo one čine život.

Nikada nije kasno za nova prijateljstva

Poslednjih godina odlučila sam da više mislim i na sebe.

Počela sam da odlazim u klub penzionera, gde sam upoznala mnogo divnih ljudi. Sa nekima gotovo svakog dana pijem kafu, zajedno odlazimo u šetnje i na izlete.

Ponovo sam počela da čitam knjige, sadim cveće i pravim kolače. Deo odnesem komšinici, deo prijateljima.

Shvatila sam da čovek može da pronađe radost i u malim stvarima.

Poruka mlađim generacijama

Kada me pitaju šta bih poručila mlađima, uvek kažem isto:

Ne čekajte praznike i posebne prilike da posetite roditelje, bake i deke.

Nekada je dovoljno pola sata, jedna kafa ili zajednički ručak.

Vreme koje danas poklonite svojim najmilijima jednog dana postaće uspomena koju ćete zauvek nositi sa sobom.

Jer posle svih godina rada, odricanja i brige za druge, čovek ne traži mnogo.

Samo da i dalje bude deo stola za kojim je nekada sedeo sa onima koje najviše voli, prenosi Stil.kurir.rs

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Ekspo