Penzija bi trebalo da bude poput poslednjeg i vrlo dugog poglavlja dobro napisane knjige.
Očekujemo da će biti mirna (onoliko koliko nam mir treba), zaokružena, ispunjena uživanjem u plodovima dugogodišnjeg rada.
Ali, nekim ljudima ona ne donosi olakšanje, već osećaj praznine, frustracije i besmisla. Mesto gde bi trebalo da pronađu mir i slobodu postaje im zatvor.
Evo koje su to grupe ljudi koje iskreno mrze da budu penzioneri.
Profesionalci s autoritetom
Ludi koji su uživali u profesionalnom autoritetu teško podnose penzionerske dane. Direktorima, menadžerima, naučnicima i sličnim profesijama odlazak iz radnog okruženja znači gubitak moći i statusa. Bez profesionalnih titula i svakodnevnih poslovnih izazova, čvrste dnevne strukture i hijerarhije, život im postaje noćna mora.
Radoholičari
Radoholičari su takođe među onima kojima penzija nije prirasla srcu. Godinama su bili potpuno posvećeni poslu, često stavljajući porodicu, prijatelje i slobodno vreme u drugi plan. Kad odjednom prestane odlazak na posao koji ih je definisao, suočavaju se s prazninom koju je teško popuniti, a besposlenost ih čini teskobnim.
Nesretno oženjeni i udati
Za one koji nemaju skladne odnose s partnerom, penzija je napeta poput hodanja po minskom polju. Više “druženja”, bez mogućnosti bega u radno vreme, često znači intenziviranje sukoba koji su tinjali godinama.
Male nesuglasice koje su se ranije mogle ignorisati sada dolaze u prvi plan, stvarajući neugodnu atmosferu u porodičnom okruženju. U stvarnosti, te se nesuglasice čine veće nego što jesu, ali za uviđanje toga nužno je vreme prilagođavanja na penziju i partnera.
Ljudi bez posebnih interesa
Postoji i velik broj penzionera koji jednostavno nemaju hobije ili aktivnosti koje bi ih okupirale. Nikada nisu razvili interese izvan posla pa im penzija brzo postaje nepodnošljivo dosadna. Bez jasne svrhe i rutine, dani im se čine isprazni, a povlačenje iz društva često je neizbežan rezultat.
Roditelji koji očekuju previše od djece
Problemi nisu retki ni za penzionere roditelje koji nemaju kvalitetan odnos s odraslom decom. Nakon penzionisanja, očekuju više pažnje i zajedničkog vremena, ali često se razočaraju kad porodični odnosi ne ispune njihova očekivanja. To može voditi osećaju odbačenosti ili nepotrebnosti, posebno u porodicama gde nema čvrste povezanosti.
Osobe narušenog zdravlja
Na kraju, tu su i oni koji u penziju ulaze s već narušenim zdravljem. Paradoksalno, očekivalo bi se da njima penzija najviše godi. Ali, gledajući druge zdravije i sretnije penzionere, postaju svesniji svojih ograničenja i briga koje ih sputavaju. Lečenje, finansijski pritisci i osećaj nemoći često ih drže daleko od slike bezbrižnog penzionerskog života koig svi priželjkuju, zaključuje Moje Vrijeme.
