Radio je prekovremeno, kasno dolazio kući i propuštao trenutke sa decom koje danas više ne može da vrati. Sada, sa 61 godinom, penzioner Sajmon pokušava da nadoknadi propušteno kroz odnos sa unucima, ali suočava se sa problemom koji nije očekivao – njegova odrasla deca teško mogu da ga zamisle u ulozi brižnog dede.

Njegova ispovest otvara pitanje sa kojim se suočavaju mnoge porodice: može li roditelj koji je tokom odrastanja svoje dece bio emotivno i fizički odsutan kasnije da izgradi drugačiji odnos sa narednom generacijom?

Sajmon priznaje da ga danas prati osećaj krivice zbog vremena koje nije proveo sa sinom i ćerkom. Iako smatra da je tada radio ono što je bilo neophodno, sada drugačije gleda na roditeljstvo.

Radio je prekovremeno, a deca su odrastala bez njega

Tokom osamdesetih i devedesetih godina, kada su njegova deca odrastala, od očeva se često očekivalo da budu glavni hranitelji porodice, dok su majke preuzimale najveći deo obaveza oko dece i domaćinstva.

Sajmon kaže da je upravo takav model obeležio njegov porodični život.

Danas otvoreno priznaje da nije bio otac kakav je želeo da bude.

„Samo sam želeo da budemo porodica“ -penzioner dao ušteđevinu za kuću, a posle renoviranja morao da ode, više o tome pročitajte OVDE.

„Ne mislim da sam bio dobar otac. Osećam krivicu što sam dozvolio da posao dominira mojim životom, što nisam provodio onoliko vremena sa decom koliko sam mogao i što sam bio rasejan čak i kada sam bio sa njima. Ali nisam imao mnogo izbora: nismo imali novca, a ni veliku podršku naših roditelja. Tokom osamdesetih i devedesetih godina postojalo je izraženije očekivanje da očevi budu glavni hranitelji porodice, dok su majke preuzimale primarnu odgovornost za decu i domaćinstvo. Morao sam mnogo da radim prekovremeno i retko sam stizao kući na vreme da deci pročitam priču za laku noć.“

Iako je njegov cilj bio da porodici obezbedi stabilnost, danas shvata da su godine provedene na poslu imale svoju cenu.

Dolazak unuka probudio je želju da ispravi stare greške

Kada je postao deda, Sajmon je dobio priliku da porodični život doživi na potpuno drugačiji način.

Za razliku od perioda kada su njegova deca bila mala, sada ima više slobodnog vremena, manje poslovnih obaveza i drugačiji pogled na život.

Upravo zbog toga unuke doživljava kao priliku da bude prisutniji i pažljiviji nego što je nekada bio.

„Na unuke gledam kao na drugu šansu. Veoma sam svestan koliko sam srećan što ih imam u svom životu i sada mnogo više umem da ih cenim i uživam u vremenu koje provodim sa njima. Kada su se pojavili, moje životne okolnosti i odnos prema poslu potpuno su se promenili. Ne samo da sam imao više vremena za unuke već sam se osećao opuštenije, i sa samim sobom i sa svetom oko sebe. Zaista sam želeo da provodim vreme sa njima i da budem prisutniji nego što sam bio sa sopstvenom decom. Želeo sam da više cenim ono što imam, umesto da budem toliko zaokupljen onim što sam mislio da moram da postignem.“

Međutim, njegova želja da se više uključi u odrastanje unuka nije odmah naišla na poverenje porodice.

Njegova deca nisu zaboravila kakav je bio otac

Iako Sajmon danas želi da preuzme aktivniju ulogu u brizi o unucima, njegov sin i ćerka pamte ga iz vremena kada se gotovo svim roditeljskim obavezama bavila njihova majka.

Zbog toga im nije bilo jednostavno da ga zamisle kao osobu koja samostalno čuva malu decu.

Sajmon priznaje da razume njihove rezerve.

„Moj sin i ćerka navikli su da se njihova majka brine o svemu. Moja deca su me oduvek poznavala kao prilično nezainteresovanog oca koji nikada nije menjao pelene i koji je bio prilično nespretan u svemu osim u čitanju slikovnica ili slaganju lego-kockica. Mogli su da primete da sam previše oprezan i sklon zabrinutosti kada su u pitanju mala deca, a dobro znaju i da nikada nisam imao mnogo samopouzdanja kada je reč o brizi o deci mlađoj od pet godina.“

Njegova priča pokazuje koliko iskustva iz detinjstva mogu da utiču na poverenje koje odrasla deca imaju prema sopstvenim roditeljima.

Baka je imala glavnu ulogu, a on je ostajao po strani

Sajmon se nadao da će kao deda imati više prilika da samostalno provodi vreme sa unucima.

Ipak, njegova supruga bila je prvi izbor porodice kada je trebalo pričuvati decu.

To ga je u početku razočaralo, ali je vremenom prihvatio razloge zbog kojih su mu sin, ćerka i snaja teže poveravali samostalnu brigu o mališanima.

„U početku me je to razočaralo, ali sam razumeo da bi moja snaja, naročito, želela da bude potpuno sigurna u osobu kojoj poverava svoju decu na čuvanje. Moja supruga je gotovo uvek bila prva osoba kojoj su se svi obraćali, naročito dok su unuci bili veoma mali, tako da sam retko imao priliku da budem nasamo sa njima. Ona je uvek bila glavna, a ja sam imao sporednu, podržavajuću ulogu. Mislim da nije želela da tu ulogu u većoj meri deli sa mnom. Mnogo sam više uključen otkako su deca porasla.“

Kako su unuci odrastali, Sajmon je postepeno dobijao više prostora da sa njima gradi sopstveni odnos.

Njegov sin danas je potpuno drugačiji otac

Jedan od najemotivnijih delova Sajmonove ispovesti odnosi se na njegovog sina.

Posmatrajući kako se on ponaša prema svojoj deci, Sajmon primećuje koliko se njihov pristup roditeljstvu razlikuje, piše The I paper.

Umesto da zbog toga oseća ljutnju ili povređenost, kaže da je ponosan na sina.

„Moj sin je neverovatan otac i mnogo sam naučio od njega. Pretpostavljam da je dosta razmišljao o tome kako sam ja njega vaspitavao i da sa svojom decom radi drugačije. Mislim da je uvideo šta je nedostajalo u njegovom detinjstvu i svesno se potrudio da svojoj deci pruži ono što je njemu nedostajalo. Veoma sam ponosan na njega zbog toga.“

Sajmonova priča pokazuje kako se porodični odnosi menjaju kroz generacije i koliko je teško nadoknaditi vreme koje je jednom propušteno.

Iako prošlost ne može da promeni, danas pokušava da bude prisutniji u životima svojih unuka i da sa njima izgradi odnos za koji ranije nije imao dovoljno vremena.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Ekspo