Mitrovske zadušnice padaju u subotu, 7. novembra, dan uoči Mitrovdana, i hiljade porodica već petkom uveče mesi kolače i kuva žito. Jedan sitan postupak na groblju narod ipak pamti duže od svakog punog stola, i to kao težak greh.

Ne radi se o hrani koju nosite, niti o tome koliko sveća palite. Radi se o trenutku od nekoliko sekundi, kada vam neko priđe i pruži nešto iz svoje korpe. Taj trenutak mnogo govori o poštovanju prema tuđoj tuzi.

Ponuđeni kolač koji ne smete vratiti iz ruke

Po narodnom verovanju, na groblju se ne odbija hrana koja se nudi za pokoj duše. Kada vam nepoznata žena pruži parče pogače, jabuku ili bombonu i kaže „za dušu moje majke“, odbijanje se smatra uvredom pokojnika i porodice koja ga žali.

Ne morate pojesti sve. Dovoljno je da uzmete makar mrvicu i kažete „Bog da prosti“. Te dve reči su ceo odgovor, i niko vam neće zameriti ako ostatak ponesete kući.

Odakle potiče verovanje o hrani za pokoj duše

Koren je star, stariji od mnogih crkvenih pravila. Naši preci verovali su da se duša pokojnika „hrani“ kroz ono što drugi pojedu u njegovo ime. Svaki zalogaj bio je pomen, a odbijen zalogaj prekinuta molitva.

Zato je kod naših baka deljenje bilo obaveza, ne ljubaznost. Prolaznik, dete, prosjak kod kapije groblja, svi su dobijali deo, jer se verovalo da svako ko uzme hranu tiho izgovara pomen za pokojnika.

Šta domaćice nose na Mitrovske zadušnice

Najčešće se nosi kuvano žito, pogača ili hleb, crno vino i voće, a uz njih i jelo koje je pokojnik voleo. Neko nosi sarmu, neko pitu, neko samo kesicu bombona za decu koja prolaze između grobova.

Lepo je unapred spakovati porcije u salvete ili papirne kesice. Tako deljenje ide brže i dostojanstvenije, bez stajanja nad otvorenom šerpom na hladnom novembarskom vetru.

Gde se narodni običaj i crkveno učenje razilaze

Ovo treba jasno reći. Pravilo o neodbijanju hrane je narodni običaj, a ne crkveni kanon. Srpska pravoslavna crkva ne propisuje greh za onoga ko ljubazno odbije ponuđeno, posebno ako posti, ima zdravstvenih razloga ili jednostavno ne može da jede.

Crkva se, štaviše, decenijama ograđuje od preteranih gozbi na grobovima i prosipanja pića po humkama. U crkvenom učenju žito se nosi u hram na osveštanje, a pokojnik se pominje na parastosu.

Sveća i molitva vrede više od punog stola

Najveća greška nije odbijen kolač. Najveća greška je doći na groblje sa tri ceger hrane, a ne izgovoriti nijedno ime u molitvi. Na Zadušnice je suština u četiri stvari: molitva, upaljena sveća, pomen i milostinja.

Upišite imena pokojnika na ceduljicu za pomen u crkvi, zapalite sveću i dajte nešto onome kome je zaista potrebno. Ako uz to prihvatite tuđi zalogaj sa „Bog da prosti“, poštovali ste i Crkvu i običaj vaših baka.

BONUS KLIP Pogledajte vesti o EXPO2027:

Expo