Želela je da postane učiteljica u rodnoj Banji kod Priboja.
Da otac Branko, zemljoradnik i talentovani frulaš, nije ćerki Gordani-Nadeždi Polić dao dobar vetar u leđa za njene pevačke bravure, možda danas ne bismo uživali u glasu, liku i delu Ane Bekute, doajena naše narodne muzike.
- Od 1974. godine, kad je na takmičenju „Prvi glas Priboja“ kao drugoplasirana nagrađena svojim prvim honorarom, njena bogata karijera posuta je brojnim folk hitovima. Vrlo brzo je postala jedna od najsjajnijih zvezda našeg estradnog neba i tu se ništa ne menja s protokom godina. Samo je sve sjajnija i sve voljenija. Za sebe kaže da je ipak pre i više od svega drugog majka, baka, zaljubljena i voljena žena. Razgovor je neizbežno počeo od srećnih i prosperitetnih godina u kojima je počela da peva i uopšte o priči o ludim mladim godinama.
Da li oseća žal za mladošću?
– Mali deo moje rane mladosti mogao bi se nazvati ludošću, ali ne kajem se zbog toga. Budući najteži, moji izbori verovatno nisu bili najmudriji, ali ih se ne odričem. Bili su najhrabriji i najčasniji. Ne žalim za mladošću iako me za nju vezuju mnoge lepe uspomene.
