"Cohousing zajednice" za penzionere (skup zasebnih stambenih jedinica ali i sa nekim zajedničkim sadržajima) sve su popularnije širom sveta, a krenule su iz Danske.

U Oakcreek Community, stambenoj zajednici s kućicama s tremom i središnjom kućom u kojoj se svi stanovnici druže i povremeno zajedno kuvaju, vladaju dobrosusedski odnosi iako se većina stanovnika pre dolaska nije ni poznavala.

Jedno im je bilo zajedničko; svi su tražili način kako ugodno da provedu penziju u univerzitetskom gradu Stillwater u Oklahomi, a pritom da izbegnu usamljenost i zaisnost od porodice ako ih jednog dana snađu zdravstveni problemi.

Reč je o stambenom naselju otvorenom 2013. godine u kojem su svi stanovnici stariji od 55 godina.

Psiholog i pokretačka snaga gradnje naselja Pat Darlington, koja je tu doselila sa 66 godina, u jednoj je rečenici sažela razloge koji su je na to naveli: “Već sama pomisao da bi me deca jednog dana mogla smestiti u dom za starije tera mi strah u kosti.”

Pomno planirane stambene zajednice

Nakon što je saznala da već postoji koncept pomno planiranih stambenih zajednica koje vode sami stanovnici i o toj ideji razgovarala s ljudima oko sebe, prijateljica joj je predložila neka se obrati njenoj poznanici Kay Stewart, koja je tada vodila firmu  za kućnu zdravstvenu negu. Tada je već imala 76 godina, a tokom cele karijere se bavila problemima starenja pa joj se koncept ovakve zajednice odmah svideo.

“Uvidela sam da je upravo taj osećaj zajedništva ono što mi je svih ovih godina nedostajalo”, kazala je za Aarp.org.

Celi projekat koji su ove dve snažne žene krenule razrađivati bio je veliki korak u nepoznato, ali znale su da će, ako uspiju, ovo postati prva ovakva stambena zajednica u Oklahomi.

Prvobitni članovi za gradnju uložili su vlastitu ušteđevinu te su najpre kupili zemljište od 7,5 hektara uz potok po kojem su i nazvali stambeni blok.

Istovremeno su angažovali arhitektonski studio McCamant & Durrett iz Kalifornije, koji im je osmislio celo naselje.

Veliko zanimanje starijih

Parcela se nalazi u blizini restorana, trgovina, šetališta i sportskih terena Univerziteta Oklahoma. Radovi na izgradnji naselja vrednog pet miliona dolara trajali su svega deset meseci.

Budući stanovnici za to su vreme prodali svoje velike prigradske kuće kako bi kupili znatno manje domove u Oakcreeku.

U svega nekoliko meseci nakon izgradnje, sve su kućice bile zauzete.

Iako je prva ovakva zajednica u Sjedinjenim Državama izgrađena 1991. u Davisu u Kaliforniji, koncept je i dalje redak, ali se širi. U Evropi je ova praksa sve popularnija, a sve je krenulo iz Danske gde se koncept prvi pojavio.

Zajedništvo bez obaveze

Ovakav "cohousing" nije hipijevska komuna i niko ne mora nositi prsluke s resicama, već se temelji na principima saradnje prema kojima su stanovnici dužni učestvovati i u održavanju zajedničkih prostora i jedni drugima pružati potrebnu podršku. Za razliku od hipi ideje komune, ovde svako živi u svom malom domu i može zatvoriti vrata kad god poželi. Slično kao kod stanova u suvlasništvu, plaćaju mesečnu naknadu za održavanje i imaju zajedničke prostore.

U ovom je naselju reč o skromnim prizemnim kućama s jednom ili dve spavaće sobe, a svaka ispred ima i trem. Grupisane su u nizu od po osam, a povezane su pešačkim stazama i središnjom, zajedničkom kućom od 350 kvadrata. Stanovnici sami donose odluke o komunalnim uslugama, održavanju i društvenim aktivnostima, ali ne glasanjem, već konsenzusom. Od stanovnika se očekuje i učestvovanje na sastancima i angažman u najmanje dva radna tima.

“Ispočetka mi ti sastanci nisu bili nimalo zanimljivi, ali sada ih volim. Cela je poenta u slušanju”, kazala je Anne Collins koja je na dan kad se uselila imala 68-godina.

Podrška kad je najpotrebnija

Najveća prednost života u ovakvoj zajednici je međusobna podrška. Kad se jedan stanovnik teško razboli, susedi mu donose obroke i kupuju namirnice. Nečija smrt ih sve teško pogodi, ali ih i podseća da do samog kraja mogu računati jedni na druge.

“Ako trebam lekara, uvek se nađe neko ko me može odvesti. To je predivno jer ne moram tražiti pomoć porodice”, kazala je Carma Bowyer, računovođa koja se u svoj jednosobni dom doselila četiri godine nakon smrti supruga.

”Interes za životom u ovakvim stambenim zajednicama raste, osobito među bejbibumerima. Čini se da ovu ideju kao nešto odlično ponajprije prepoznaje starija populacija”, ističu iz Udruženja za cohousing, dodajući da se u Sjedinjenim Državama planira izgradnja novih zajednica za seniore.

Zajednički obroci, ali bez prisile

Život u Oakcreeku vrti se oko zajedničke kuće, gde stanari mogu navratiti na kavu ili učestvovati na večeri po principu “donesi svoju hranu”. Svakih pet dana organizuje se i zajednički obrok, a svi su dužni učestvovati u kuvanju ma koliko je u početku neke bilo teško nagovoriti da stanu za šporet.

Ovakva zajednica funkcioniše onoliko dobro koliko su njegovi članovi spremni učestvovati.

Svaka osoba starija od 55 godina može kupiti kućicu, ali niko vas ne može naterati da dolazite na sastanke ili večere. Ali, ako ih stalno propuštate, verovatno tu nećete biti sretni.

“Bilo je nekoliko ljudi koji jednostavno nisu shvatili koncept. Na primer, jedna žena nikad nije dolazila na zajedničke obroke niti je bila na sastancima. Na kraju je prodala kuću i odselila”, otkrila je Stewart, piše Moje Vrijeme. 

Kako bi izbegli nesporazume, stanovnici Oakcreeka nastoje edukovati potencijalne kupce kako zajednica funkcioniše.

Oakcreek je, slažu se svi u naselju, na kraju postao jedna proširena porodicu i svi susedi znaju imena unučadi jedni drugih, druže se i zajedno izlaze.