Da li se iko seća kafane „Kragujevac”, one na početku Ulice kraljice Natalije, između Prizrenske i Reljine, takoreći naspram „Morune” koja je ušla u povest Velikog rata (reč je o potonjem „Triglavu”) na samom početku strmoglave Kameničke? Naziv je dobila po posestrimi iz Savske mahale, pri dnu Velikih stepenica, koja je docnije preimenovana u „Posavinu”... mada je u zatečenom stanju i s istim imenom mogla i da se ovenča titulom kulturno-istorijskog spomenika! Jer, iznikla je na imanju Miloša Obrenovića koji joj je i kumovao 1859. godine, po povratku na tron knjaževine. Nažalost, sve tri su vremenom izbrisane iz gradskog imenika iako bi nam te znamenitosti valjale i danas.
Za ovu priču, međutim, važan je „Kragujevac” na Zelenom vencu jer je u njemu prvi put uočena neobična pojava koja nije tipična samo za Beograd.
Pijačne čekaonice
Jednog prolećnog jutra pre tridesetak godina, u sam cik zore, u budžaku „Kragujevca” zatečen je Stevan Stanić, čuveni novinar NIN-a (dok je još bio deo porodice „Politikine” kuće). Pred njim je bila načeta „garnitura” (spasena od zaborava sentencijom „Ne razdvajajte mi kafu od konjaka niti konjak od kafe”), a za njim probdevena noć. Ali, pažnju pridošlih privukao je jedan čudan detalj. O naslonu stolice visio je ceger koji je Stevan stalno vucarao uokolo umesto akten-tašne, ali tog jutra beznadežno prazan. Svako naivan bi se zakleo da je reč o predanom domaćinu koji je poranio pa u kafani ubija vreme iščekujući da se tržnica otvori.
Valjda je uhvatio poglede radoznalih pa im je poverio otkriće do kojeg je došao empirijski, a danas se prepričava po varljivom sećanju sa toplinom u glasu, čime se tiho vaja spomenik predobrom i mudrom Stevanu.
Ispričao je da nemaju baš sve beogradske pijace kafane za noćobdije, ali da kraj svake čuči bar jedna koja dveri otvara sabajle, pre zore. Navodno, ta svratišta su bila namenjena vrednim seljacima iz okoline Beograda koji su sa svojim espapom pristizali u to vreme. Ali, zna se da seljaci uvek imaju preča posla – oko istovara robe i zaposedanja tezgi, štelovanja kantara ili obnavljanja znanja iz osnovnih računskih radnji kako bi se lakše nosili s podmuklim mušterijama sklonim cenkanju ili kakvim težim zločinima.
Po Stevi, tako je počeo i Zmajko kad su ga postavili za šefa opevanog „Drinčićeva”, onog kraj Bajlonijeve pijace, pa zbog manjka noćnih autobusa do, i od Velikog Sela gde je proživeo ceo svoj vek, dokučio da mu je zgodnije da radno vreme objekta produži na 24 časa, čime je zadužio Beograd i dobio zasluženo mesto u njegovoj veseloj povesti.
I zaista, kraj svake beogradske pijace postojalo je neko utočište koje je moglo da budi i petliće, a još ih je bilo po avlijama. Na Kalenića gumnu to su bili „Vrbas” i „Mali Kalenić”, naspram Cvetkove pijace „Cvetkova mehana”, a Jovanove „Doboj”, „Stari đeram” bio je na Đermu, a na Palilulskoj istoimena kasina dole, i „Konzerva” (koja je namirivala i noćnu smenu RTS-a) gore, uvrh Aberdareve, na banovobrdskoj „Banovo brdo”... uz još nekoliko skrajnutih i bezimenih, a počinjale su da rade u četiri ili pet, kako koja.
Ta jutarnja pribežišta zapravo nisu bila namenjena ranoraniocima, već noćnicima, a služila su kao perionice za spiranje grehova počinjenih sinoć, pre nego što će vinovnik tiho pokucati na vrata nesrećne suđenice kako ne bi razbudio decu i komšiluk.
Zato je i nastala nedoumica: da li i te kafane smestiti među ostala poprišta noćnog života grada kao njegovo završno poglavlje ili uvesti novu kategoriju kao posebnu teškoatletsku disciplinu – „jutarnji život Beograda”?
Mićin „alkometar”
Ali, te kafane nikako nisu bile treznilišta – kao ono u Klinici za trovanja VMA ili u Klinici za bolesti zavisnosti – jer malo je ko u njima poručivao i pio gorke kafe i bezalkoholne bućkuriše! Ko je bio u prilici i umeo da vidi mogao je da upozna ritual koji je počinjao prilaskom šanku i naručivanjem pića koje se najčešće ispijalo s nogu, ponekad i na eks, uz tobož nervozno pogledanje na sat. Već drugo bi proklizalo nešto lakše i znatno sporije, a sva sledeća za stolom, u društvu, raskravljeno i natenane. Meze – nikada, osim ako se za stolom nije zatekla kotarica s jajima kuvanim u lukovini.
Jednom prilikom je u „Mali Kalenić” banuo komšija Mića, policajac koji je penzionerske dane ispunjavao kao domaćin obližnje stambene zgrade (čime se ratosiljao podstanarskih muka uselivši se u hauzmajstorski stan). Kako se, kao „domaćin”, već odomaćio i po okolnim kafanama, to je i u ovoj bio čest i rado viđen gost. Ali, zamalo da pokvari status kad je s vrata, čim je opazio da nema ni slobodne stolice, nadahnuto uskliknuo: „More, kad bi narodna milicija i podnapitoj pešadiji obavljala alko-test i isključivala je iz saobraćaja, našlo bi se ovde mesta i za nas, pristojnije goste!” Pola kafane se iskidalo od smeha, dok su ga ostali doživotno prezreli strepeći da će se njegova zloslutna maštarija jednog dana možda opredmetiti u vidu priručnog „alkometra” koji bi se kačio iznad šanka uz tada obaveznu, ali i besmislenu poruku „Pijane goste ne uslužujemo”.
Neformalni „fajront” jutarnjeg života bez ikakvog oglašavanja odvijao se između sedam i osam, čim na izlog pokuca obdanica, kad bi se klijentela mirno razilazila, delom u potrazi za pristojnijim dnevnim boravkom, a većma po rođenim kućama.
Da neko ne pomisli da je ovo zlobno opanjkavanje pijačnih kafana, tih jutarnjih svratišta bivalo je i kraj činovničkih bastiona sa šalter salama u kojima se što ranije morao zauzeti red, kako bi se do kraja tog radnog dana obavio kakav važan posao, i na početnim stanicama prvih jutarnjih vozila u javnom gradskom prevozu.
Kafanski lament
Ko su bili ljudi koji su upražnjavali ovakav način druženja? Mahom dokoličari: penzioneri, besposleni, nezaposleni, raspuštena studentarija, uplašeni begunci, slobodni umetnici (koje su u tom svetu zastupali pisci, muzičari, slikari, glumci i poneki kritičar), mitomani, agitatori koliko i provokatori, sumnjičavi što su tu postavljali busiju, maskirani radnici Službe, ljubavnici najureni iz postelje pred zoru... i pravi noćnici koji su gledali da u takvim svratištima premoste radnu noć i radni dan.
To šarenilo jutarnje klijentele nije prošlo nezapaženo, što je gazda izvesne kafanice u Skadarskoj ulici – van šarenila preterano našminkane „Skadarlije” – uvrstio u svoj „biznis plan”.
– Ubiše nas ove epidemiološke mere jer nikako nismo radili: taman kad su dopustili da otvorimo kafanske bašte, Onaj Odozgo se narogušio i vratio nam zimu ili bar poznu jesen. Zato sam pomišljao da, po ugledu na trgovinu, i mi uvedemo nekakav popust za penzionere. Ali, bolje je rešenje da početak radnog vremena pomerimo na četiri izjutra, pa tako zbrinjavamo goste „Skadarlije” kad ih pred zoru, u najslađe vreme, najure odande.
