Zbog toga što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bojogavljenja, Crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom.

Za ovaj dan vezuje je još i događaj sa rukom Pretečinom.

Jevanđelist Luka poželeo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posečen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku koja se u Antiohiji čuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka.

Među ličnostima jevanđelskim, koje okružavaju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po načinu svoga dolaska u svet, tako i po načinu života u svetu, i po ulozi krštavanja ljudi za pokajanje i krštenja Mesije, i tako najzad po svome tragičnom izlasku iz ovog života. On je bio takve moralne čistote da se, vaistinu, pre mogao nazvati angelom, kako ga Sveto Pismo i naziva, nego li smrtnim čovekom. Od svih ostalih proroka sveti Jovan se razlikuje naročito time što je on imao tu sreću da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao.

Za ruku svetog Jovana priča se da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala raširena, a ponekad i zgrčena. U prvom slučaju označavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu, napisao je vladika Nikolaj Velimirović u Ohridskom prologu.

Tri velike svewtinje, desna ruka Sv. Jovana Krstitelja, čestica Časnoga Krsta i čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Filerimosa su prešle dug istorijski put do danas: od Jerusalima, preko Carigrada su stigle u posed krstaških vitezova Sv. Jovana Krstitelja koji su ih prilikom krstaških pohoda zaplenili.

U početku su se nalazile na Rodosu, a zatim od sredine 16. veka na Malti. To je razlog što su vitezovi Sv. Jovana prozvani Malteškim.

U vreme Napoleonovih ratova general Malteškog reda je predao svetinje na čuvanje pravoslavnom ruskom caru Pavlu Prvom Romanovu. Svečani prenos svetinja sa Malte na Carski dvor obavljen je 20. oktobra 1799.g. po starom kalendaru. Čuvane su na dvoru Romanovih u Petrogradu odakle su povremeno iznošene u carski letnjikovac u Gatčinu sve do Boljševičke revolucije u Rusiji 1918, kada ih je iz Rusije iznela Marija Fjodorovna, majka Imperatora Sv. Mučenika Nikolaja Drugog u Kopenhagen (ona je bila Danska princeza).

Pred svoj kraj predala ih je znamenitom ruskom Mitropolitu Antoniju Hrapovickom koji je svetinje preko Berlina doneo u Beograd.

Tada su predate na dar Kralju Aleksandru Karađorđeviću u znak blagodarnosti ruskog naroda i Ruske crkve za prijem velikog broja izbeglica iz Rusije.

Svetinje su čuvane u kraljevskom dvoru na Dedinju do 1941., kada ih je Kralj Petar Drugi sa Patrijarhom Gavrilom Dožićem, ostavio Upravi Manastira Ostroga na čuvanje.

Iz Ostroga svetinje su zaplenjene od Republičkih vlasti Crne Gore 1952. i prenete u državni trezor.

Ruka Sv. Jovana Krstitelja i deo Časnog Krsta Hristovog su iz trezora predate tadašnjem Mitropolitu Danilu Dajkoviću u Cetinjski manastir, a ikona Presvete Bogorodice Filerimosa 1978. je predata Državnom muzeju na Cetinju gde se i danas nalazi.

Ruka Sv. Jovana i deo Časnog Krsta su u početku bile pohranjene u riznici Cetinjskog manastira, a od 1993. iznete su na javno poklonjenje vernicima u kivotu sa moštima Sv. Petra Cetinjskog a kasnije u paraklis (kapelu) posvećenu Sv. Jovanu Krstitelju, takođe u samom Manastiru.