To se nije desilo. Nisu očekivali da će sve to trajati 78 dana, kaže u intervjuu bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković.

Povod za razgovor s čuvenim generalom u penziji bila je godišnjica završetka bombardovanja Jugoslavije, koju je tog 9. juna 1999. dočekao na Kosovu, ali dotakli smo se i drugih pitanja.

Ovih dana se navršava godišnjica završetka NATO bombardovanja Srbije 1999. Čega se danas prvo setite kad pomislite na to?

- Sećanja ne mogu i ne treba da izblede. Ništa ne treba i ne sme da se zaboravi. Sećam se herojske odbrane zemlje, posebno na prostoru KiM. Sećam se žrtava, na svim stranama, i naših i albanskih i NATO pripadnika. To je stvarno da se čovek zapita da li je sve to bilo potrebno. Naravno da nije bilo potrebno i naravno da do toga nije trebalo da dođe. Dalje, sećam se razaranja jedne suverene države, bez ijedne odluke legitimnih međunarodnih institucija, kao što je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Sila je nadvladala konvencije i ono što je propisano kao pravila ponašanja. Sila se javila kao način rešavanja problema u međunarodnim odnosima, to je bio poraz diplomatije... Dotadašnji poredak koji je funkcionisao je narušen i u prvi plan izbija moć u međunarodnim odnosima. Sećam se i osiromašenog uranijuma i danas vidimo posledice svega toga po zdravlje ljudi.

Gde ste tačno dočekali kraj bombardovanja? Kako je to izgledalo?

- Na prostoru Drenice, između Srbice i Glogovca, na komandnom mestu. Tu sam dočekao informaciju da je potpisan Kumanovski sporazum i da će doći do prekida bombardovanja. Mada, to nije bombardovanje, to je agresija, napad na suverenu zemlju... Odlično se sećam kad su snage Kfora došle na Kosovo, bio sam na raskrsnici puteva Glogovac-Kormate i Priština-Peć, prolazili su britanski specijalci, mi smo počeli da se izvlačimo s KiM, tada sam video zaprepašćenost kod Britanaca onim što su videli - jednu silu koja je izbačena sa tog prostora, a mislilo se da je uništeno 80 odsto Vojske Jugoslavije na Kosmetu... Iskreno rečeno, u njihovim očima sam video i strah od mogućih sukoba i dejstava, jer nije im bilo svejedno da uđu na KiM i gledaju naše vojnike kako prolaze pored njih, a da nemaju zazor od incidenata, osvete... Naravno, nije toga bilo.

Godinama slušamo razne priče - da smo pobedili NATO i naterali ih da traže primirje, da je to pak bio nepotreban rat u koji smo ušli ne razmišljajući o posledicama, da je Alijansa mogla da nas sravni sa zemljom samo da je to htela...

- Da, narasle su u poslednje vreme te priče o tome ko je pobedio, a ko je izgubio. Najviše je izgubio slobodarski svet, izgubila su pravila ponašanja u međunarodnim odnosima, poštovanje konvencija... Tada je stupilo na scenu nešto novo, dotad neviđeno, a to je - možete da radite šta hoćete ako raspolažete sa dovoljno moći da to uradite.

Pa da li je NATO pobedio srpsku vojsku na Kosovu?

To se nije desilo. Nisu očekivali da će sve to trajati 78 dana, kaže u intervjuu bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković. Povod za razgovor s čuvenim generalom u penziji bila je godišnjica završetka bombardovanja Jugoslavije, koju je tog 9. juna 1999. dočekao na Kosovu, ali dotakli smo se i drugih pitanja.

Ovih dana se navršava godišnjica završetka NATO bombardovanja Srbije 1999. Čega se danas prvo setite kad pomislite na to?

- Sećanja ne mogu i ne treba da izblede. Ništa ne treba i ne sme da se zaboravi. Sećam se herojske odbrane zemlje, posebno na prostoru KiM. Sećam se žrtava, na svim stranama, i naših i albanskih i NATO pripadnika. To je stvarno da se čovek zapita da li je sve to bilo potrebno. Naravno da nije bilo potrebno i naravno da do toga nije trebalo da dođe. Dalje, sećam se razaranja jedne suverene države, bez ijedne odluke legitimnih međunarodnih institucija, kao što je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Sila je nadvladala konvencije i ono što je propisano kao pravila ponašanja. Sila se javila kao način rešavanja problema u međunarodnim odnosima, to je bio poraz diplomatije... Dotadašnji poredak koji je funkcionisao je narušen i u prvi plan izbija moć u međunarodnim odnosima. Sećam se i osiromašenog uranijuma i danas vidimo posledice svega toga po zdravlje ljudi.

Gde ste tačno dočekali kraj bombardovanja? Kako je to izgledalo?

- Na prostoru Drenice, između Srbice i Glogovca, na komandnom mestu. Tu sam dočekao informaciju da je potpisan Kumanovski sporazum i da će doći do prekida bombardovanja. Mada, to nije bombardovanje, to je agresija, napad na suverenu zemlju... Odlično se sećam kad su snage Kfora došle na Kosovo, bio sam na raskrsnici puteva Glogovac-Kormate i Priština-Peć, prolazili su britanski specijalci, mi smo počeli da se izvlačimo s KiM, tada sam video zaprepašćenost kod Britanaca onim što su videli - jednu silu koja je izbačena sa tog prostora, a mislilo se da je uništeno 80 odsto Vojske Jugoslavije na Kosmetu... Iskreno rečeno, u njihovim očima sam video i strah od mogućih sukoba i dejstava, jer nije im bilo svejedno da uđu na KiM i gledaju naše vojnike kako prolaze pored njih, a da nemaju zazor od incidenata, osvete... Naravno, nije toga bilo.

Godinama slušamo razne priče - da smo pobedili NATO i naterali ih da traže primirje, da je to pak bio nepotreban rat u koji smo ušli ne razmišljajući o posledicama, da je Alijansa mogla da nas sravni sa zemljom samo da je to htela...

- Da, narasle su u poslednje vreme te priče o tome ko je pobedio, a ko je izgubio. Najviše je izgubio slobodarski svet, izgubila su pravila ponašanja u međunarodnim odnosima, poštovanje konvencija... Tada je stupilo na scenu nešto novo, dotad neviđeno, a to je - možete da radite šta hoćete ako raspolažete sa dovoljno moći da to uradite.

Pa da li je NATO pobedio srpsku vojsku na Kosovu?

- Da, to je bilo na stolu. Sećam se i kad smo jednom general Ranko Živak, tada kao komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, i ja, kao načelnik Generalštaba, sedeli i razgovarali o tome da li ćemo baš nas dvojica biti grobari našeg slavnog Ratnog vazduhoplovstva... Na sreću, to se nije dogodilo. Danas smo gospodari našeg neba. Evidentno je da imamo očuvano Ratno vazduhoplovstvo, koje treba još razvijati i usavršavati.

Kako ocenjujete materijalni položaj srpskih vojnika?

- Pripadnik vojske možda ne mora da bude u potpunosti zadovoljan statusom, ali mora da bude materijalno siguran, da ne razmišlja o svojoj egzistenciji, već da svoja razmišljanja podredi obavezama u sistemu odbrane. Evidentno je da je danas standard pripadnika vojske bolji nego što je bio prethodnih godina. A za pet godina taj standard treba da bude bolji nego što je danas.

Na kraju, imali ste susrete s brojnim načelnicima generalštaba širom sveta, međutim, posebno je zanimljiv jedan s ruskim... Hoćete li ispričati detalje tog susreta?

- U to vreme vojni odnosi s Ruskom Federacijom nisu bili onakvi kakve smo želeli. Imali smo zanemarljiv broj zajedničkih aktivnosti - s njima smo imali dve-tri aktivnosti, a sa NATO više od stotinu. To nije bilo logično i Rusi to nisi sa aplauzom dočekivali. Trebalo je podići saradnju na viši nivo, ali nam Rusi prosto nisu verovali. Na sastanku s načelnikom ruskog generalštaba u Moskvi video sam da nam ne veruju, jer je s njihove strane sve vreme nekako provejavalo pitanje - a NATO, a NATO... Onda sam ja rekao: "Slušajte, rusko oružje je proslavilo srpskog vojnika, a srpski vojnik je proslavio rusko oružje." I od tada se promenio odnos i počinje bolja saradnja.

U vreme dok ste bili načelnik Generalštaba, promenila su se šestorica ministara odbrane. S kim je bila najbolja saradnja?

- Uzeću tu slobodu da ocenim, rizikujući da će neko da se uvredi. Svi ministri su bili dobri na svoj način i loši na svoj način. Ne mislim da je neko namerno radio nešto loše. Za mene je najbolji bio Vučić, i to zato što je apsolutno uvažavao struku, poštovao predloge struke i činio sve u onim teškim vremenima da zahtevi struke budu ispoštovani i da, koliko se može, budu pretočeni u realnost. Kada je došao na čelo Ministarstva odbrane, on je rekao da mu ne pada na pamet da se meša u moje odluke, da ja treba da radim kako znam, a da je njegovo da obezbedi dobre uslove za rad. I tako je i bilo.

Vraćanje obaveznog vojnog roka - da ili ne?

- To je strategijski važno pitanje i nikakve odluke ne treba donositi preko noći. Treba pažljivo sve sagledati, analizirati i onda doneti odluku bez obzira na to da li se ona nekome sviđa ili ne. Lično, ja sam za obavezno služenje vojnog roka. Naravno, treba ga prilagoditi savremenim uslovima, na bazi našeg iskustva, ali i na bazi iskustava drugih država.