- Uspeo sam da prođem svaki životni zadatak i danas živim kako hoću. A bilo je svakakvih dana. I po mene i po druge oko mene. To su neke stvari koje vas menjaju a učvrste - u iskrenom razgovoru, priča nam sedamdesetdvogodišnji Toma Cvetanović, vodoinstalater,  jedan od onih koji su ostali tu i rade i posle penzije a "znanje posla", kako kaže, je široko.
- Majstora nema, na penziju se ne žalim ali ja i dalje imam mušterije koje me traže, radim i plaćam državi porez, zadovoljan sam. Ne bih mogao drugačije. Malo je majstora starog kova. Ostali su samo stariji a tesko im je da odu i traze posao i stan u inostranstvu, gde bi bili i na gradjevini, da bombarduju beton! Nema biranja. Ima toga i ovde ali i nađe se posao , za neke od nas i dosta posla.

Sve se vrti oko centra a nije mi teško da odem gde god treba
-Rođen sam ovde i živim u centru Beograda. Ceo život idem po stanovima, razgovaram sa ljudima. Imam prijatelje raznih profesija.

Imao sam srećan brak, dobru i pametnu ženu ali sam doživeo tragediju i ostao sam sa malim sinom

-To je bila prekretnica mog života. Hoću li napred ili da stanem i gledam. Morao sam da krenem. Malo dete sa mnom.
Moja žena je bila divna, pametna i dobra majka, poznata novinarka, poštovana, takođe starog kova. Profesije nam se nekako ne slažu ali smo se slagali kao ljudi.
Brinula je za kuću i sve nas , radila. putovala. Jedne strašne večeri, 1996.g.na otvorenom putu iz Hrvatske ka Srbiji, u velikoj brzini naletela je na prevrnut kamion. Poginula je.
Ostali smo sin i ja. Kako bih se nakon toga sredio, organizovao sam život za nas dvojicu, kao i da dolaze žene koje će ga čuvati. Svega sam se nagledao,ćutao, strepeo i ujedno bio na poslu. Sve , samo da postignem najbolje za njega i sebe. Dao sam ga u vrtiće koji bi bili najbolji. Tamo sam se i ja upoznao i sprijateljio sa ljudima i njihova deca mi dolazila u kuću i na posao, da se igraju. To mi je otoplilo najteže dane, kao i rad. Stekao sam i prijatelje i mušterije.
Ovaj skromni,  neobični čovek, ne priča puno, pa da nismo pitali detalje, ne bismo ni saznali.
-Sina sam izveo na dobar put. Završio je elektrotehniku, doktorirao i danas radi za NASA u Sijetlu. Ja mu ništa ne tražim. Dobio sam dovoljno. Završio sam svoj roditeljski zadatak i šta ćeš više.

-Nikad nisam kući, ljudima trebam i odazivam se. Imam prijateljicu sa kojom mogu podeliti po koju reč, ručati i popiti kafu. odemo u vikendicu kad god možemo a trudimo se dva dana u nedelji. Najvažniji je dom. Kakav god imaš. Porodica i velika i mala. Ne smemo dopustiti da nas razdvajaju. Odatle potiče snaga.

-Pitaju me kako mi ne dosadi. Pa kako da dosadi ako je svaki dan drugačiji, ulice drugačije, ljudi i stanovi različiti, pobogu! Svaki dan je dobar.
Da je dosadno, danas bih penzionerske dane provodio drugačije.
Rad i neka zanimacija. Ja sam srećan.