Drago Popović je 73-godišnji penzioner iz sela pored Požege.
Pre 12 godina se sa suprugom Tamarom vratio iz Beča, gde su živeli više od dve decenije.
„Hteo sam da budem sa svojim narodom u starosti."
„Tamo za 23 godine jedva i komšiju da sam upoznao, a u svom selu znam svakoga."
Da živi slično kao Drago, ode u inostanstvo da radi, pa se vrati u Srbiju kad ode u penziju - planira čak 35 odsto ljudi.
Barem onih koji su učestvovali u najnovijem istraživanju koje nosi naslov „Zašto ljudi odlaze iz Srbije".
Šta kaže istraživanje
Najveći broj onih koji su otišli, ipak ne planira da se vrati - „ni pod kojim uslovima".
Čak 41 odsto njih kaže da se neće nikada vratiti u zemlju, a tako mahom misle oni koji su u inostranstvu zaposleni za stalno.
Ipak, sličan broj je i onih koji penziju žele da provedu u Srbiji, čak 35 odsto, dok njih 15 odsto ne zna gde će dočekati starost
Najmanji je procenat srpske dijaspore koja misli da će se vratiti u narednih nekoliko godina.
„Dijaspora u najvećem procentu živi i radi u zemljama Evropske unije.
„Najveći broj njih radi i živi u Nemačkoj i Austriji - gotovo 40 odsto ispitanika iz našeg uzorka (23 odsto Nemačka i 16 odsto Austrija)", navodi se u istraživanju.
„Nije iznenađujuć podatak da dijaspora najviše naseljava ove dve zemlje, pogotovo ako se uzme u obzir njihova blizina, ekonomski standard, tradicija, kao i mogućnost pronalaska posla."
Iako najviše ljudi ne planira povratak, ono što bi moglo da utiče na određeni broj njih da se u zemlju vrate jeste poboljšanje socioekonomske situacije, kao i mogućnost za pronalaskom dobro plaćenog i sigurnog posla.
Subjektivna procena kvaliteta života u inostranstvu kod nešto više od tri četvrtine ispitanika je da žive dobro, dok svega šest odsto svoj kvalitet života ocenjuje podnošljivim.
Zašto se vraćaju tek u penziju
Drago, koji je godinama radio kao parketar u Austriji, kaže da je „imao sve što mu trebalo, ali nije bilo ljudi".
„Nemaš sa kim ni da porazgovaraš.
„Dok radiš - i nekako, nešto se dešava. Onda, odeš u penziju i samo sediš kod kuće."
Iako ima na umu da bi, kada prestane da radi možda mogao da putuje ili da uživa sa porodicom, Vladimir Golić, inženjer koji trenutno živi u Kelnu u Nemačkoj, kaže da bi ga to prilično i koštalo.
„To je prilično jednostavno. Nema tu mnogo nostalgije.
„Mnogo, ali baš mnogo, bi mi bilo jeftinije da živim u Novom Sadu, odakle su moji, nego u Kelnu.
„I to sa nemačkom penzijom - zvuči kao idelna računica."
Ako sa nemačkom penzijom živiš u Nemačkoj, nije ti loše. Ako sa nemačkom penzijom živiš u Srbiji - to je džek pot", misli Vladimir, 39-godišnjak.
„Mi smo devizni penzioneri"
Čak polovina građana Negotina živi u inostranstvu, tvrdi Borivoje Krekulović, predsednik Zajednice dijaspore istočne Srbije.
I on sam otišao je još 1975. u Austriju, gde je kao tekstilni radnik živeo i radio deset godina. Onda se preselio u Švajcarsku, a iz inostranstva se sa suprugom vratio u Negotin tek kada su otišli u penziju.
„Deca i unućići su nam još gore.
„Idemo i mi zimi, a preko leta smo u Negotinu."
Krekulović kaže da može i u Švajcarskoj da živi od penzije koju je zaradio „napolju".
„Mi smo devizni penzioneri.
„Leže mi gore svakog meseca, pa podignu deca.
„Ali mi je lepše u rodnom kraju, pa smo malo tamo, malo ovamo."
Od kada je 2011. osnovao Zajednicu dijaspore istočne Srbije, Borivoje je sve više u Negotinu, jer kaže, uvek ima nešto da se završi. Učestvuje u humanitarnim i ekološkim akcijama u svom kraju, a više puta je donirao opremu i novac.
„Dosta ljudi ovde živi kao mi.
„Zato su stalno neke radne akcije. Ljudi dođu na nedelju-dve u zemlju i najčešće grade kuću za to vreme. Onda se svi skupimo da pomognemo."
Dijaspora šalje novčanice
Od onih koji su ipak odlučili da u inostranstvu ostanu i nakon odlaska u penziju, Srbija često dobija pomoć u vidu donacija. Oni su prema podacima istraživanja o doniranju dijaspore za filantropske svrhe u Srbiji, često stalni donatori.
Kako je na predstavljanju rezultata istraživanja rekla Ana Kosel, direktorka Fondacija Ana i Vlade Divac, stariji pripadnici dijaspore najčeće novac daju u humanitarne svrhe, dok mlađi češće ulažu u razvojne projekte.
Donatori su u ovom istraživanju podeljeni u dve grupe - na opštu populaciju iz dijaspore i donatore iz dijaspore.
Prvi su oni koji su donirali određena sredstva u prethodnih godinu dana, dok drugi doniraju određene iznose iz godine u godinu.
U zavisnosti od toga razlikuju se i razlozi za doniranje. U prvom slučaju češća je pomoć u pojedinačnim slučajevima za rešavanje zdravstvenih problema. S druge srane donatori žele da pomognu smanjenju siromaštva i ulažu u obrazovanje, te da doprinesu bržem razvoju matice.
