Pukovnik u penziji Milan Bjegović, Mrkin komandir iz JNA, 1969. u Pirotu, čituljom se oprostio od svog nekadašnjeg vojnika.

-Svi smo ga cenili, nosio je čudesnu energiju, Vojnici i oficiri su ga zvali "Ćale"
Od prve vesti da nas je napustio Milutin Mrkonjić, moj vojnik JNA iz '69, imao sam potrebu i želju da se oglasim. Da dodam jednu, mislim, blistavu pločicu u mozaiku biografije o našem Mrki. To je delić iz njegovih vojničkih dana. Uspomena koja nas je povezala od 1969. kada je stigao na odsluženje vojnog roka u Pirot, u jedinicu koja je baštinila uspomene na slavnu Četvrtu proletersku crnogorsku, Pekinu, brigadu. Tada sam bio komandir čete, Milutin od mene stariji, po godinama, a pri kraju po zakonu propisanom za odsluženje roka u JNA. Obojica inženjeri. Ja primam tog, stasitog, utegnutog, pomalo drčnog momka. Posle dvanaest meseci odsluženih, pozdravili smo se. Izljubili. Potekla je i suza. Mislio sam: ovo je rastanak, običan. Ali, sve je bilo, samo obično bilo nije.

Ovako o nekadašnjem vojniku JNA, Milutinu Mrkonjiću, za "Novosti" govori Milan Bjegović , pukovnik u penziji. On se , u čitulji, oprostio od svog vojnika s kojim nije prekidao vezu do poslednjeg dana.

- Kad je došao u kasarnu svi smo u njemu prepoznali čudesnu energiju. Bio je zamajac, prava mašina. Cenili su to i vojnici, posebno mlade starešine - vraća sećanje pukovnik Bjegović.

- Pirotskim preduzećima bila je potrebna pomoć vojske. Inženjeri, kakav je bio Mrka, nasušno potrebni. On je bio zamajac i pokretač svih akcija. I, sledili smo ga. "Prvi maj" Pirot, "Progres"... Svuda je vojska, a Milutin je bio inženjer tih radova, upamtila mladog vojnika Mrkonjića. I, u zahvalnost, na jubilej tri decenije jedinice, 1972, dodeljeno mu je priznanje najboljeg vojnika, ikada, u ovoj jedinici.

Toga dana Mrkonjić je sedeo uz Peka Dapčevića, u prvom redu, a dodela priznanja propraćena je ovacijama.

- Usledila je nesrećna '91. Bio sam oficir u Karlovcu - priča Milan Bjegović.

- Obreo sam se u Beogradu. Milutina sam, u nekoj nemiloj prilici sreo, sasvim slučajno, na ulici. Ščepao me. Zagrlio: "Komandire, znaš li kada smo ti i ja, u jedinici dužili najveće brojeve čizama. Ja moje poderao, a ti mi dao svoje da odem na odsustvo". Zaplakao sam...

Duga je priča. Traje satima. Traju uspomene...

- S Milutinom sam se sreo pre godinu-dve. U sedištu stranke. Došao je vedar. Nasmejan. Energija, kao kad sam ga prvi put video. Podigao je i mene. A ja sam mu uzvratio: "Gde si, Ćale, pamtiš li da smo te tako zvali svi, one '69." Šeretski se nasmejao.