-Provela sam sat vremena u banci sa tatom, jer je morao da prebaci neki novac. Nisam mogla da odolim i upitala sam ga:
-Tata, da ti aktiviramo internet bankarstvo?
Upitao me:
-Zašto bih to uradio?
-Pa, onda nećeš morati provoditi sat vremena, za samo jedan transfer. Možeš čak kupovati online. Biće ti mnogo lakše i jednostavnije.
Bila sam priznajem pomalo i uzbudjena što ga uvodim u svet internet bankarstva.
-Ako to uradim, onda neću morati da izlazim iz kuće?
-Ne. Čak ti i namirnice mogu biti isporučene na vrata.
Njegov odgovor mi je prosto zavezao jezik
Rekao je :
-Od kada dolazim u ovu banku upoznao sam četiri svoja prijatelja, stalno razgovoram sa osobljem, koje me je jako dobro upoznalo. Znaš da sam, sam. Ovo mi treba. Imam dovoljno vremena i zadovoljstvo mi je da dodjem ovde. Pre dve godine, kada sam se razboleo, vlasnik prodavnice u koju kupujem voće, došao je da me vidi, seo pored mog kreveta i suzu pustio, kada me je video tako bespomoćnog. Kada je tvoja majka pala u jutarnjoj šetnji, prodavac iz kioska u kome kupujem novine, odmah je seo u auto, da je odveze kući, jer je znao gde živimo. Da li bih imao taj "ljudski" dodir da sve postane online? Zašto bih želeo da mi se sve dostavi i tako prisiljava da komuniciram samo sa svojim računarom?
Volim da znam osobu sa kojom imam posla. Volim i da stvaram veze sa ljudima razgovorom.
Da li online internet može tako nesto?
Tehnologija nije život.
Provodite vreme sa ljudima a ne sa uredjajima!
(autor nepoznat)
Preuzeto sa facebook-a
