-Ona sigurno nece znati da je taj moj mali decak meni sve. Moje srce. I moja dusa. I da ja ne zelim da ga dam nikom. Niti da ga delim. Nekako cu zaboraviti da taj moj decak nije vise mali, i da je odavno stasao da zivi sam. I da zivi kako zeli da zivi. I sa kim god hoce da zivi. Da je nekako, vremenom, izrastao u odlucnog, mladog muskarca. Nasmejanog, stasitog.
I zaboravicu, ali seticu se vrlo brzo da taj moj mali decak, koji je do pre par godina jurio za mnom i vikao samo mama, mama, ima toliko veliko srce i toliko ljubavi, topline za svakoga, da se ni ne trebam bojati da ce me zaboraviti. Ili da me u njegovom zivotu nece biti.
Ako bi svaka svekrva bila ovoga svesna, ne bi bilo svadja. Ne bi bilo problema. Nenormalno bi bilo da joj je sin sa trideset i nesto, ili vise, uvek uz skute... Da ne nadje u zivotu svoj put, svoju srecu, svoju ljubav... Zato sto ga majka ne da nikom.
Isto tako, nenormalno bi bilo, da pronadje svoju ljubav i onda je izgubi, iz razloga sto njegova ljubav i njegova bezuslovna ljubav - njeno velicanstvo majka, ne umeju da nadju zajednicki jezik.
Najhumanije i najprirodnije rešenje za dobre odnose i pažnju
Majke treba da osećaju jedna drugu. Ako imate osećaj ljubavi za svoje dete, imate ga sigurno i za tuđe, odnosilo se to na vašu snaju ili na saosećanje koje snaja treba da ima prema majci svog muža. Ako je sticajem okolnosti saosećanje utihnulo, praštajte ljudski.
Podsetite se kako praštate svojim majkama kada se posvađate, a tek one vama..Oprostite i svojoj svekrvi, jer i njeni možda negativni istupi su posledica nekih osećanja..možda ih treba ispraviti..pomozite joj u tome, nije strašno.
S druge strane, setite se koliko volite svoje, pa ćete znati da je i vasa snaja nečije dete, kao što je i vaš sin . On je vaša sreća a ona takođe sreća neke majke.
Vrlo jednostavno, rešenje je u ljubavi.
