Kako da čovek doživi sto prvu godinu? Jednostavno je. Treba biti umeren. Dakle, umerenost je najvažniji faktor dugovečnosti. To znači život koji se sastoji od ničega preteranog. Ali i od svačega pomalo! I mnogo toga ružnog treba ostaviti iza sebe. Treba zaboraviti i baciti te ružne uspomene, kao smeće, u korpu za otpatke.

Ko može dati bolji recept za dugovečnost od gospođe Ane Živković? Preživela je vek i godinu više. Za njen stoti rođendan, na poklon je tražila mobilni telefon od svog unuka Zorana. Gospođa Ana sledi moderne trendove. I ne namerava da odustane. I šali se na svoj račun.

– Bogami se baš odužilo sa ovim  životom! I nema knjige koju nisam pročitala u biblioteci. Sada se vraćam knjigama za decu u kojima ima tako mudrosti – priča najstarija stanarka Doma za stare u Vršcu. Zvanično, ljudi poput gospođe Ane nazivaju se korisnicima gerontološkog centra. Ali, kako ovu mudru i duhovitu ženu, nazvati korisnikom? Previše birokratski za takvu damu, koja je završila Prirodno-matematički fakultet, a potom dobijala nagrade kao plesačica latino plesova.

Slušaju li briselske birokrate gospođu Anu? Pa nek onda njoj učine, ako već neće nama. I, ako već čitaju ponešto odavde, neka znaju i to, da je ona u devedesettrećoj godini završila kompjuterski kurs.

Zaista je neprocenjivo iskustvo slušati stare ljude koji žive u Domu za stare u Vršcu. Toliko su željni poseta svojih najbližih. Toliko su željni pažnje i ljudske bliskosti. Ali i gostiju sa strane koji će popričati i našaliti se sa njima. Podignut 2.000 godine na početku vršačkog parka starog dva veka, kao investicija Fonda PIO, Dom u vlasništvu države neodoljivo podseća na hotel usamljenih, ali predivnih duša. U salonu je veliki LCD televizor i nekoliko ugaonih garnitura.

U sobi nazvanoj „Moj skajp kutak”, jer, penzioneri, rekoh već, prate moderne tehnologije, sedamdesettrogodišnja gospođa Felicija Petrović uzalud pokušava da, uz pomoć službenika doma, uspostavili vezu sa sinom Dragoslavom.

– Moja dva sina rade u velikom kazinu u Beču, kao konobari. Dolaze mi u posetu na svaka dva meseca – priča gospođa Felicija.

Ona je u invalidskim kolicima. Prema njoj je sudbina bila ironična. Više od tri decenije, bila je čistačica u gerontološkom centru u blizini Beča. Sada je stanovnik sličnog, vršačkog doma. Gospođa Felicija odlazi iz skajp-sobe, pošto joj sin nije kod kuće.

Direktor Gerontološkog centra u Vršcu Dragan Kostadinovski upoznaje nas i sa osamdesetjednogodišnjim pilotom Ilijom Ilićem iz Kruševca koji je proveo čitav život učeći mlade letače u Vršačkoj akademiji.

Svako od stanara doma, mogao bi biti junak jednog velikog romana. Pilot, gospodin Ilija, leteo je u dvokrilcima i zaprašivao je useve, ali je i upravljao Jatovim avio-taksijem, prevozeći bogate ljude. O letovima u hidroavionima nije naročito detaljisao. Odlazi pilot Ilija brzim hodom svakog jutra na vršački Breg, gde šeta sa starim pilotima.

Smejao se kada smo ga pitali koliko ima godina. Ne priča se, valjda, među džentlmenima o tome koliko su potrošili.

Sa svojim prijateljicama iz doma pilot pije kafu tačno u dva. To je njihov ritual. Direktor Kostadinovski ispija kaficu sa njima. Postao je vremenom njihov prijatelj. Bake ga zovu „sine”. Samo ga služebnici zovu – direktore.

On citira najradije dve izreke. Ivo Andrić je rekao: „Sreća je starost doživeti!” Duško Radović je napisao: „Starost je kazna na koju smo osudili ljude, ako im ne pomažemo.”

Zato poznaje svakoga od stanara. I zbližava se sa njima, postaje im prijatelj. I on stari, kao i svi mi. I on će, poput osamdesetdvogodišnjeg Damjana Korbuca, kako starost bude kucala na vrata, svoj život živeti sve više i sve dalje u uspomenama. Gospodin Korbuc u domu slika pejzaže iz rodnog sela na rumunskoj granici. Živeo je u Beogradu decenijama, video je i dosta velikog sveta. Ali njegovi motivi na platnima su slike iz njegovog detinjstva. Stari, kolski put, potoci, njive boje narandže koje gasnu pod zalaskom Sunca...

Profesor iz Sarajeva, osamdesetdevetogodišnji Zdravko Sandića, čudnim je putevima gospodnjim, preko Sarajeva stigao do Vršca. Redovni profesor sarajevskog Elektrotehničkog fakulteta dobro zna da se tamo, u svojim sećanjima, ti ljudi osećaju kao deca. Osećaju da su besmrtni.

– Moja ćerka je doktor nauka. Neuropsihijatar je u Sarajevu. Moj sin je doktor nauka i radi u Narodnoj banci Srbije. Dakle, ja sam uspeo. To je to – kaže profesor Sandić.