Jedna čitateljka, puna gorčine zbog loših iskustava u dva različita doma za stare i nemoćne u Hrvatskoj, opisala je kako su joj roditelji počeli naglo propadati čim ih je tamo smestila.
Iako je reč o ličnom iskustvu čitateljke Merice, nije jedina koja je portalu Moje Vrijeme pisala da su za visoku cenu smeštaja sobe u domu za stare i nemoćne male i loše opremljene, bez osnovnog nameštaja kao što je noćni ormarić.
Pritom otkriva i da cena, s druge strane, za hrvatske prilike iznosi vrtoglavih 1.400 eura.
Na sve to, i kad zanemari spoljne okolnosti, žali se i na nedostatak brižnosti i topline kod zaposlenih, koji štićenicima ne dostavljaju redovno ni vodu.
“Prvi put sam kod vas pročitala da je u nekom domu celokupna situacija tako dobra kao što tvrdi vaša čitateljka iz Like. Moja majka bila je smeštena u jednom domu u Hrvatskoj pre pet godina, i to iskustvo bilo je dno dna. Umrla je nakon nekoliko meseci, velikim delom zbog dehidracije”, izjadala se ona u pismu.
Neprijatne pretnje
Danas gospođa Merica u domu posećuje i oca, koji nije u istoj ustanovi kao i majka, ali ni onde, tvrdi, nije ništa bolje. Iznosi lični utisak koji je stekla o toj ustanovi: “U domu u kojem je tata jednako je loše. Kada je stigao, bio je pokretan, ali su ga stavili u pelene i od tog je trenutka počeo naglo propadati. Osoblje je izrazito bezobrazno, do te mere da su mu čak pretili pred nama jer smo svojim ušima čuli kad su mu rekli da će dobiti batine ako se pomokri. To nije za šalu jer smo dovoljno ranjeni.”
“Cena smeštaja iznosi neverovatnih 1.400 eura, ali uslovi su daleko od prihvatljivih. U sobi su dva kreveta, ali nema ormara, čak niti noćnih ormarića. Kad god dođemo, otac se ne može napiti dovoljno vode, dehidriran je jer im voda nije danonoćno dostupna. Imamo dojam da je zatvoren i zarobljen u krevetu”, napisala je.
Cela porodica se oseća bespomoćno. “Ljudi koji rade u takvim domovima trebalo bi da se stide i zapitaju kako bi se osećali da neko njihov prolazi kroz isto. Tužno je i žalosno da se bez srca i savesti postupa s našim najmilijima – s ljudima koji zaslužuju dostojanstvo i brigu u poslednjim godinama života”, napominje gospođa Merica na kraju pisma.
