Neverovatni duh osamdesetjednogodišnjeg, može se reći  Rudničanina, Milana Despotovića Badze, svakoga ko mu je u blizini vraća na pitanje - Šta bih ja mogao da dodam svom životu kako bih se osećao ovako spokojno i jako - i, naravno, odmah daje i odgovor -veliku snagu volje koja proističe iz izvorne energije, rad i život sa prirodom i ljudima.

Sticajem i sudbinske priče ali i urodjenih sklonosti, sportista, i dan danas, a reklo bi se po njemu  da tek počinje.

-Rodjen sam u Solotuši kod Bajine Bašte . Otac mi je pogin'o na Kadinjači , kaznena ekspedicija nam je zatim zapalila kuću a kao bebu su imali nameru da me bace u vatru zapaljene kuće...Božija ruka me spasila!
Majka se udaje u selu na Rudniku, radi u nadnici i živi u strahu od muža a onda počinje deo života koji pamtim detaljno i veoma bolno iako sam bio mali..
Sа četiri godine sam morao da radim sve seoske poslove. Očuh mi obećava da neću ići u školu, govoreći da je i on nepismen i da je to u redu. Počinje da mi zadaje sve teže poslove kao i da me često bije.. Majka nije imala pravo da me brani, zavisila je od njega.
Muka me je naterala da jednog dana, kada sam navršio 6 godina, krenem od kuće da niko ne zna, pobegnem.

Rešio sam da nadjem posao! Sa šest godina!

-Zakačio sam se za vagon voza koji je iz Bajine Bašte krenuo ka "negde"..
U vozu sam upoznao plemenitog železničara koji me je, prestravljen, pronašao kako visim na zadnjem delu vagona i odveo prvo u svoju kuću, gde me je njegova žena nahranila i okupala, i gde sam prespavao a zatim me odveo u dom za ratnu siročad.

Slagao sam da nemam nikoga, kako me ne bi vratili u pakao iz kog sam otišao .

U Užicu sam završio osnovnu školu a sve to vreme, moja majka je, pošto sam nestao i nisu me pronašli, mislila da nisam živ. To je ono što me danas ponekad muči ali opravdanje je toliko jako da se jednostavno prepustim ponosu na svoju odluku, neuobičajenu za jedno dete..

Ostani ovde, ja ti ne mogu ništa pružiti

Majka se jednog dana pojavila u domu gde sam živeo, saznavši da sam živ, nakon dve godine muke..zamolila je da sa mnom prespava..bio sam srećan a i ona..
Ali te noći mi je tiho rekla: "Milane, ostani ovde i uči . To ti je jedini put. Ja ti ne mogu ništa pružiti. Postani čovek." Još uvek čujem taj glas..
Bio sam jake volje.
U Užicu sam završio i gimnaziju, bio dobar djak, a silno sam želeo da postanem profesor  fizičkog vaspitanja. Bio sam proglašen najboljim sportistom Užica.
Stipendiju ipak nisam dobio za dalje obrazovanje u istom mestu ali, gle sudbine, dolazim u Ugrinovce podno Rudnika da predajem fizičko , i vanredno završavam fakultet za fizičku kulturu. Kasnije sam postao profesor Tehničke škole za dizajn kože u Beogradu, dobijam majsku nagradu za sport u Beogradu...
Danas penzionerske dane provodim sa suprugom Jovankom , takodje prosvetnim radnikom u penziji, koju sam , kao koleginicu,  upoznao "ne tako davnih" osamdesetih godina.. Živimo u Zemunu ali smo većim delom godine na mom Rudniku, gde je moja duhovna baza, moj krov Šumadije i života..
Svakog dana, celog svog života, ležem u 22h ustajem u 5h, popijem vodu i čaj, uzimam mali ranac i krećem u planinu.
Idem brzim hodom oko 6-7 kilometara, uzbrdo, kako drugačije..