Stihovima se pesnik odužuje svojim kolegama i prijateljima. Svima koji su obogatili njegov život: mitropolitu Amfilohiju, episkopu hercegovačkom Atanasiju, Miodragu Bulatoviću, Branku Miljkoviću, Stevi Raičkoviću, Tanasiju Mladenoviću, Aci Sekuliću..., kao i rodnoj Senti koju i ne pamti, Veljem Dubokom, Lovćenu. Jedinstvenim bećkovićevskim jezikom, Matija govori o onome što nas muči, pritiska, o koroni, Evropi, Srbiji i Crnoj Gori.

Ovu, najnoviju Matijinu pesničku riznicu, kao i prethodne "100 mojih portreta" i "Mojih 80", objavila je Kompanija "Novosti". A, da li su se u njoj našli svi koji su zavredeli da budu, akademik Bećković odgovara:

- Tek sam počeo da se odužujem, a takva knjiga se ne može zatvoriti, jer nema kraja a pogotovo početka. Sve je to jedna knjiga u tri nastavka. Ako bog da biće ih još.

Prva knjiga je bila plavih korica, druga crvenih, "Onamo namo" je bela. Jedna do druge podsećaju na trobojku?

- Treća knjiga nije bela. Više je kremasta za čitanje uz kapućino, a pošto je štampana u velikom tiražu možda će stići i u kafiće - kaže Bećković, za "Novosti".

U pesmi "Trobojka" otkrili ste da "pred oči" prizivate Crnogorca u narodnoj nošnji, kad vas neko upita koji je raspored boja na srpskoj zastavi...

- To je nekad bilo. Sad kao da nemam više koga ni da prizovem. Češće kod nas možemo videti i mnogo su inspirativniji indijski sari, japanski kimono i arapske dželabije.

U pesmi "Trobojka" otkrili ste da "pred oči" prizivate Crnogorca u narodnoj nošnji, kad vas neko upita koji je raspored boja na srpskoj zastavi...

- To je nekad bilo. Sad kao da nemam više koga ni da prizovem. Češće kod nas možemo videti i mnogo su inspirativniji indijski sari, japanski kimono i arapske dželabije.

Čini se da je ova, najnovija zbirka gotovo autobiografska. Kako je vi doživljavate?

- Što se više trudim da ne bude autobiografska bivam sumnjiviji. Kao da veličajući druge podižem kredite za sebe, pa ispada da je to kobajagi o drugima.

"Onamo namo" je i naslov poznate pesme crnogorskog kralja Nikole, za koju je mitropolit Amfilohije govorio da je jedina prava himna Crne Gore. Kako je nastala vaša pesma "Onamo namo" i zašto ste baš njome zatvorili trilogiju?

Lako je vama da pitate. Malo je što sam je napisao nego treba i da je tumačim. Lakše mi je da vam kažem da se ta pesma nalazi na 293. strani. Meni se čini da je pesma kralja Nikole OVAMO, a moja ONAMO.

U jednoj pesmi kažete da je "Gorski vijenac" uspomena na narod. Na koji narod?

- Imate pravo. Morali bismo krenuti ispočetka. Koji Njegoš, čiji venac, koji narod.

Da li bi podizanje spomenika zahvalnosti Evropi, za koje se čak i svojim stihovima zalažete, bilo u duhu ovog vremena?

- Ako stvarno želimo da uđemo u EU morali bismo podići spomenik Evropi, ali da oko njega ne igramo kolo nego break dance i hip-hop. Mada je jedan spomenik malo. I koliko god da podignemo veliki bio bi mali. Najbolje da Beograd preimenujemo u EVROGRAD i vizualizujemo svoj san. I umesto žala za Jugoslavijom da se radujemo Evropi.

Čemu nas je još naučila korona, osim da peremo ruke "svaki dan, sve češće i sve duže"?

- Korona nas je naučila da zavolimo podrume i život u samoizolaciji. Sigurno će mnogi korona profiteri biti očajni kad korona ode, a oni ostanu da upravljaju svetom iz svojih budžaka u koje su se dobrovoljno uselili.

"Nevid 19" je, kako kažete, učinio da ljudi konačno pomisle da ima Boga i pravde na svetu. Da li se varaju?

- Korona je stroga ali pravedna, jer nije ostavila bez korone nijednu tačku na planeti ka kojoj bi svi pohrlili. Ali za koronu nema privilegovanih.

U čemu greši čovek modernog doba? Šta da učinimo da ne izgubimo sebe, da se ne zametnemo?

- Treba da glumimo kako ne primećujemo močugu kojom nas mlate. I da se potrudimo i s tom močugom povežemo i sprijateljimo. Na kraju krajeva život je samo igra. Ili kako kaže Šekspir - san ludaka.

Stihom ste portretisali mnoge vaše prijatelje i kolege. Koji vam od njih najviše nedostaje?

- Najviše mi nedostaju oni za koje još nisam prihvatio da ih nema. Najpre oni koji su otišli iznenada i nedavno, kao mitropolit Amfilohije, za koga još ne verujem da je zauvek otišao.

Dve pesme posvetili ste Branku Miljkoviću. U jednoj kažete "posle njegove nasilne smrti", zašto? Je li ga, možda, povik "Živeo jugoslovenski mrak!" skupo koštao?

- Svaka smrt je nasilna. Naročito ona u 27. godini, makar bila i prirodna.