Moglo bi se reći da bi bilo više nego dragoceno kada bi neko mogao da nam da recept za srećan život, uputstvo o tome šta je važno, kako da na dobar način dočekamo pozne godine, i na koje aspekte bivstvovanja da stavimo najveći fokus.

Naučnici sa američkog Univerziteta Harvard upravo to otkrivaju, na ozbiljan i sveobuhvatan način, i to punih 85 godina.

U pitanju je istraživanje koje je započelo 1938. godine i traje i danas.

„Studija o razvoju odraslih” naziv je ovog istraživanja, u okviru koga su od početka praćene dve grupe muškaraca kako bi seidentifikovali psihosocijalni prediktori zdravog starenja. U jednoj grupi bilo je 268 diplomaca sa Harvarda iz klasa od 1939. do 1944. godine i u drugoj 456 muškaraca koji su odrasli u najsiromašnijim gradskim četvrtima Bostona. Istraživanje je započeto u tinejdžerskim godinama učesnika studije.

Istraživače je posebno zanimalo koje psihosocijalne varijable i biološki procesi iz ranijeg života predviđaju zdravlje i blagostanje u kasnoj životnoj dobi, u osamdesetim i devedesetim godinama; koji aspekti detinjstva i iskustva odraslih predviđaju kvalitet intimnih odnosa kasnije u životu a koliko je bračni život tokom kasnijih godina povezan sa zdravljem i blagostanjem. U studiju su
tokom godina bile uključene i supruge učesnika, a sada su u ovo jedinstveno istraživanje uključena i deca prvobitnih učesnika, u okviru „Studije druge generacije”.

Jedna od zanimljivosti je da je među prvobitnim regrutima studije bio i DŽon F. Kenedi, kasnije predsednik SAD.

Istraživači su tokom decenija živote učesnika analizirali kroz intervjue, medicinske preglede, uvide u zdravstvene kartone, razgovore sa njihovim roditeljima u njihovim domovima, a kasnije i
sa suprugama i decom, zatim kroz upitnike o poslu, privatnom životu, zdravlju, kroz analizu snimaka razgovora sa svojim suprugama o najvećim brigama itd. Kako je rekao Robert Valdinger, četvrti po redu direktor ove studije, psihijatar u Opštoj bolnici u Masačusetsu i profesor psihijatrije na Harvardskoj medicinskoj školi, najjasnija poruka koju su istraživači dobili iz ove višedecenijske studije jeste: „Dobri međuljudski odnosi su ono što nas čini srećnijima i zdravijima. Tačka.”

Dakle, kako je otkrila studija, bliski odnosi, više od novca ili slave, su ono što ljude čini srećnim tokom celog života. Te veze štite od životnih nezadovoljstava, pomažu u odlaganju mentalnog i
fizičkog propadanja i bolji su prediktori dugih i srećnih života od društvene klase, koeficijenta inteligencije ili čak gena. Ovaj nalaz pokazao se tačnim i među ljudima sa Harvarda i među učesnicima iz siromašnih gradskih naselja.

– Kada smo sakupili sve što smo znali o učesnicima studije u njihovim pedesetim godinama, nije njihov nivo holesterola u srednjim godinama predvideo kako će ostariti. U pitanju je bilo to koliko su bili zadovoljni svojim vezama. LJudi koji su sa 50 godina bili najzadovoljniji u svojim vezama, bili su najzdraviji sa 80 – rekao je Valdinger pre nekoliko godina u govoru u popularnom TED
Toku, koji je imao višemilionske preglede. Rezultati studije takođe su pokazali da zadovoljstvo u braku ima zaštitni efekat na mentalno zdravlje ljudi. Deo studije je otkrio da su ljudi koji su
imali srećne brakove, u svojim osamdesetim godinama izjavili da je njihovo raspoloženje ostajalo vedro čak i u danima kada su imali fizičke bolove. Oni koji su imali nesrećne brakove osećali su više emocionalnog i fizičkog bola.

To svakako ne znači da sve mora biti idealno i bez nesuglasica, jer to nije ni moguće. Važno je da je odnos u svojoj srži dobar i da znamo da imamo oslonac kad dođe teško vreme. Kako su učesnici ulazili u srednje i starije godine života, studija je često postavljala pitanja o penzionisanju.

Ono što se izvodi kao opšti zaključak dobro ilustruje odgovor jednog od učesnika kome je postavljeno pitanje šta mu nedostaje iz perioda života dugog skoro pedeset godina tokom kojih je bio
lekar.
– Apsolutno ništa u vezi sa samim poslom. Nedostaju mi ljudi i prijateljstva – naveo je u odgovoru.
Nažalost, ljudi su često preopterećeni finansijskim problemima i pritiskom rokova tako da ne primećuju koliko su bitni odnosi sa kolegama na poslu, dok ne nestanu.

Zato je važno konstantno ulagati u odnose sa drugima, u svim fazama života.

Zadivljujuće je da je ova studija uspela da se održi tokom toliko decenija, a rezultati koje donosi su neprocenjivi. Iako nam pruža odgovor na pitanje šta je najvažnije da bismo imali zdrav i srećan život, ovaj dragoceni odgovor nije moguće tako „instant” primeniti, već je potrebno uložiti mnogo strpljenja i truda u građenje dobrih odnosa sa ljudima, kao i u njihovo negovanje, i to je proces bez prestanka.

Dobro je da za to nikad nije kasno.