Ona ima čak osmoro unučadi ali kaže da ne želi da bude žrtva porodice.

Svoju decu, kako objašnjava, je vaspitala i čuvala a s tuđom može samo da se igra i zabavlja.

Teško je ignorisati sve te rasprave o ulozi baka i deka, piše za The Age Avril Moore, književnica iz Melburna.

Puno pre nego što su se naša odrasla deca skrasila sa svojim životnim partnerima, jasno sam im dala do znanja da, iako bih možda uživala biti baka, ne bih htela biti baka-servis. Da budem još jasnija, govorim o čuvanju dece puno radno vreme. Znate, to je onaj posao koji većinom obavljaju žene starije od 65 godina, dok roditelji dece rade svoje dnevne poslove.

Dobar deo mog života i života mog supruga bio je posvećen odgoju naše troje dece. Sada ni ja ni on ne želimo ponovno preuzeti tu odgovornost. Nadalje, vređa me činjenica da bih ja, po prirodi svoga pola, trebala redovno učestvovati u brizi za unučad. Iako smo moj suprug i ja jednako angažovano podizali svoju decu.

Statistike i dalje potvrđuju stereotip da žene pretežno obavljaju posao nege i da to rade “iz ljubavi, a ne zbog novca ili priznanja”.


Ne volimo to, ne želimo to, imamo svoj život!


Ali pobuna protiv statusa quo nije primarni razlog što nijedno od nas ne želi da se stara o unucima. Istina je da to jednostavno ne volimo.

Briga za decu predškolske dobi, posebno mlađu od četiri godine, je neprestana rutina hranjenja, spavanja, menjanja pelena, brisanja, čišćenja, nošenja, ljuljanja, povraćanja, slinjenja, zubobolje, temperature, bolesti, čitanja besmislenih slikovnica, obilaženja igraonica i pokušaja dešifriranja bebinog brbljanja. Da, zagrljaji su lepi, ali ne dovoljno da bi nadmašili sav taj mukotrpan rad.

Takođe, ne bi bilo prihvatljivo činiti ono što je moja majka činila kao baka. Nimalo je ne krivim, ali ona je svoje unuke postavljala ispred televizora i tako bi proveli celi dan sisajući nepregledne bočice mleka.

Suprug i ja sebe vidimo isključivo kao baku i dedu kod kojih će unuci povremeno prespavati, koji će im pružiti iskustva poput odlaska u pozorište, kampovanja...dok njihovi izmoreni roditelji uživaju u malo odmora.

Imamo ih osmoro pa sad računajte koliko bismo godina trebali biti baka-servis i deda-servis da bismo bili pravedni prema svima.

Bake koje čuvaju unučiće su nesretne i premorene


Samo treba plitko zagrepsti površinu opterećene bake koja se satima iscrpljuje brinući o maloj deci, da biste videli kako iz nje izlaze talasi ogorčenosti. Da bi uvreda bila potpuna, a nezahvalnost tog posla jasnija, odrasla deca prigovaraju svojim majkama da se ne brinu “na ispravan način” za njihovu malu decu.

I nemojte se zavaravati tiradama starijih muškaraca koji lirski pričaju o svojoj novopronađenoj ljubavi prema brizi za unučad. Takvi, po vlastitom priznanju, nikada nisu prstom mrdnuli oko svoje dece dok su bila mala.

Sada očekuju da će ih proglasiti svecima zato što su iznenada promenili pelenu unučetu.

Ne, neću pasti na teret svojoj kćeri


Sada ćete mi reći da, ako se neću brinuti za unučad, ni moja deca (za koju sam se brinula) neće brinuti o meni kad budem stara i nemoćna. Ali, koliko god volela i poštovala svoja dva sina, nisam toliko naivna da bih pomislila da će se oni brinuti o meni i suprugu u našoj nemoći. Ja znam da bi to palo na leđa našoj kćeri.

A ja ne želim da moja draga kći bude osuđena na muke "sendvič generacija".

To su generacije u kojima žene, nakon što su odgajile vlastitu decu, automatski preuzimaju brigu o unucima i starijim roditeljima.

U to će vreme naša kći biti u menopauzi, iscrpljena i još uvek će naporno raditi kako bi otplatila hipoteku. Verovatno će još uvek s njom živeti i neko od njene četvoro dece.

Zapanjujuće je videti neuravnotežene statistike o ženama koje se uključuju u plaćeni rad izvan kuće, uz istovremeni nedostatak entuzijazma kod muškaraca da uđu u neplaćeni, podcenjeni rad u domaćinstvu.

Vreme je da žene počnu ignorisati krivicu, usprotive se očekivanjima i odmore se.

Neka bude anarhija! -poručuje književnica u svojoj analizi, koju prenosi Moje Vrijeme.