Radno okruženje se značajno promenilo od devedesetih i ranih dvehiljaditih, posebno za žene u industriji.

Tako je i Keli Bentol tokom svoje 30-godišnje karijere beležila poboljšanja u radnoj kulturi, ali šteta je već bila učinjena.

Prošle godine odlučila je da se prevremeno penzioniše kako bi poboljšala svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje.

Moj plan je oduvek bio da se penzionišem sa 65 godina – da izguram, popnem se na lestvici i konačno uživam u slobodi. Ali planovi se menjaju, naročito kada telo počne da šalje signale upozorenja koje ne možete da ignorišete, ispričala je.

Prošle godine, u 53. godini, muž i ja smo otišli u prevremenu penziju, ne zato što smo pažljivo isplanirali svaki detalj, već zato što je cena ostajanja u iscrpljujućoj trci postala previsoka, mentalno, fizički i emocionalno. Posao mi je oduvek bio izvor ponosa, ali i izvor stresa i, u nekim trenucima, ozbiljnih zdravstvenih problema, ispričala je ona za Biznis Insajder.

Više od 30 godina pomagala je kompanijama – od startapa do giganata poput Šela i Ševrona – da se prilagode strateškim promenama. Tokom tih decenija preuzimala je više odgovornosti nego što je bilo razumno, upijala pritisak i malo očekivala zauzvrat. Vremenom je naučila da stres prihvata kao normalan deo uspeha– sve dok je, kako kaže, telo nije primoralo da stane.

Radno okruženje se značajno promenilo od devedesetih i ranih dvehiljaditih, naročito u industrijama u kojima dominiraju muškarci, poput naftne i gasne industrije. Tada sam bila u manjini kao žena, a one koje su uspele da se probiju do vrha trpele su ogroman pritisak. Neke su postale zagovornice jednakosti, dok su druge smatrale da i druge žene treba da prođu kroz isto – verujući da je patnja deo procesa napredovanja. 

Neke žene na rukovodećim pozicijama poštovale su moj rad, dok su me druge videle kao pretnju, opisala je.

Kultura se vremenom promenila kako su kompanije uvodile strože politike i mere odgovornosti. Kada sam stigla do završnih godina svoje karijere, radno okruženje je bilo bolje. Ali šteta je već bila učinjena.

Godine rada u režimu stalne pripravnosti ostavile su je u stanju da uvek očekuje najgore – čak i kada je bila u sigurnijem okruženju.

Uprkos svim razočaranjima, nisam stala, nastavila je Keli. "Radila sam jače nego ikada, nekad i po 90 sati nedeljno, verujući da ću, ako budem dovoljno pametna i brza, uspeti da pobegnem od stresa.

Jednog dana sam se srušila na poslu.

Krvni pritisak mi je skočio na 220/180 i završila sam u ambulantnim kolima. Hitna pomoć mi je dala nitroglicerin, ali ništa se nije dogodilo. Čula sam jednog od medicinara kako kaže "Uh"  pre nego što je kazao vozaču da ubrza.

To je trebalo da mi bude znak za uzbunu. Umesto toga, nastavila sam – isprobavajući razne lekove u očajničkom pokušaju da izdržim.

Ali to nije bilo održivo.

"Karijeru sam izgradila pomažući drugima da prihvate promene. Saveti koje sam bezbroj puta davala drugima činili su se lakima – kada su bili tuđi problem. Ali dok sam se borila sa iscrpljenošću i sve gorim zdravljem, shvatila sam dasama ne primenjujem sopstvene lekcije. Ceo život sam posvetila pomaganju drugima, ali se plašila da načinim isti skok za sebe. Sve se promenilo kada sam razgovarala sa ličnim trenerom, što je inače besplatna konsultacija koju sam skoro otkazala jer nisam imala vremena. Postavio mi je jednostavno pitanje: Kada ste poslednji put uradili nešto što vas je uplašilo?"

Pitanje me zateklo, nastavlja Keli. Godinama je funkcionisala u kontrolisanom svetu, gde je pažljivo računala svaki potez i umanjivala svaki potencijalni neuspeh. Ali strah, ne seća se kada ga je poslednji put osetila. "Ponekad moraš da se slomiš da bi se probio", zakljičila je tada i tog dana odlučila da se penzioniše.

Kada sam konačno napustila karijeru, nisam u potpunosti shvatala koliko me je iscrpela. Ali penzija nije samo izlečila moje telo –donela mi je potpuno novi način života, kazala je i dodala da su se njen muž i ona posvetili sporim putovanjima, zamenili rokove i sastanke za duge šetnje u novim gradovima, tiha jutra uz kafu i slobodu da istražuju svet sopstvenim tempom.

Tek na prvom lekarskom pregledu posle penzionisanja videla je stvarnu promenu. Krvni pritisak joj je opao, a nivoi stresa su bili znatno niži.

Doktor je pogledao rezultate, zatim nju i kazao: "Vaš posao je pokušavao da vas ubije."

Penzionisanje joj nije samo spasilo zdravlje. Osećala se kao da je konačno skrenula sa autoputa, shvativši da je jurila ka sudaru, zaključila je Keli.