Kada bismo mogli da biramo kako da napustimo ovaj svet, većina ljudi kaže isto: tiho, bez bola, u snu ili s dovoljno prisebnosti da se oproste i podvuku crtu ispod svog života.
Da li je sve zaista tako jednostavno? U stvarnosti, umiranje je kompleksan splet bioloških i psiholoških procesa, često dugotrajan i emotivno nabijen.
Kako izgleda fizički kraj života, šta ljudi osećaju u poslednjim trenucima i da li smrt boli?
Biološki gledano, smrt nije trenutak, već proces u kojem telo počinje da se gasi. Kako objašnjavaju naučnici Barni Glejzer i Anselm Štraus u knjizi „Svest o umiranju” (Awareness of Dying 1965), oko 25 odsto ljudi umire naglo, najčešće usled srčanog udara.
U tim slučajevima dolazi do naglog prekida dotoka kiseonika do srca i mozga, praćenog jakim bolom, gubitkom svesti i potpunim kolapsom vitalnih funkcija.
Kod većine ljudi, međutim, smrt dolazi sporije. Posebno kod onih sa terminalnim bolestima poput raka, telo prolazi kroz dugotrajan proces otkazivanja jednog po jednog organa. Metastaze putuju krvotokom, napadaju pluća, jetru, mozak, kosti... i polako, ali neumoljivo, gase sistem po sistem.
Bol je često prisutan, naročito kod bolesti kao što je rak kostiju. Mada savremena medicina ima snažne analgetike, oni ne brišu uvek sve patnje.
„Smrt nije uvek miran kraj, već često iscrpljujući fizički proces. Medicina ga može ublažiti, ali ne uvek i skratiti”, kažu Glejzer i Štraus.
Psihološke faze umiranja
Smrt ponekad boli fizički, a gotovo uvek emotivno, retko duhovno. Uz negu, prisustvo i ljubav, ona može da bude i oslobađanje, zatvaranje kruga, povratak sebi.
Nisu svi ljudi isti, pa ni svi načini na koje umiru nisu jednaki. Studije objavljene u časopisu Psychology and Aging pokazuju da ljudi koji su živeli u konfliktima, neuspešnim vezama i emocionalnim razočaranjima često teže podnose umiranje. Suprotno tome, oni sa stabilnim odnosima, duhovnim uverenjima i ispunjenim životom - lakše prihvataju kraj.
Pored biološkog, umiranje je i duboko psihološko iskustvo. Švajcarsko-američka psihoanalitičarka Elisabet Kubler-Ros identifikovala je pet faza kroz koje mnogi prolaze kad saznaju da im se bliži kraj: poricanje, ljutnja, cenjkanje, depresija i prihvatanje.
Iako ne idu uvek redom, ove faze pomažu da razumemo šta se dešava u duši čoveka koji zna da je pred njim poslednje poglavlje.
Faza poricanja „To mi se ne dešava” je psihološki mehanizam odbrane koji daje vremena osobi da prihvati stvarnost.
U fazi ljutnje „Zašto baš ja?”, osoba se suočava sa nepravdom što mora da ode pre nego što je završila sve što je želela, a faza cenjakanja „Dajte mi još samo mesec dana...”, je potraga za vremenom — sa lekarima, Bogom, porodicom…
U fazi depresije dolazi do gubitka nade, osećanja tuge i nemoći.
Na kraju dolazi faza prihvatanja, mirnog suočavanja sa smrću, koje se često javlja tek u poslednjim danima.
Smrt najviše boli — žive
Religija i duhovnost često igraju ključnu ulogu kako u smanjivanju straha od smrti, tako i u prihvatanju da voljena osoba napušta ovozemaljski život. Prema jednoj studiji objavljenoj u časopisu Journal of Palliative Medicine, pacijenti sa izraženom duhovnom praksom pokazuju manji nivo anksioznosti i više prihvatanja neminovnosti u poslednjim danima života.
Kultura, naravno, diktira i način na koji se smrt doživljava. U nekim zajednicama, to je slavlje života, u drugima — duboka tišina. Svuda je jedno zajedničko: smrt ne pogađa samo onoga koji odlazi, već najviše one koji ostaju.
Tuga nakon gubitka voljene osobe je univerzalna. Proces tugovanja prolazi kroz faze šoka, bola i oporavka. Kažu da vreme ne leči bol zbog gubitka voljene osobe, već da se vremenom navikavamo da živimo sa tim. Neki ljudi uspeju da nastave život nakon nekoliko meseci, dok drugima treba godina dana vremena i stručna pomoć. Psiholozi naglašavaju da nema pogrešnog načina da se tuguje. Važno je samo ne biti sam. Kada voljena osoba umire, često ne znamo šta da kažemo. Stručnjaci savetuju iskrenost i nežnost. Osobi je važnije da zna istinu nego da živi u iluziji. I da je neko sasluša sa punom pažnjom.Onom ko umire, kažu, ipak treba pružiti nadu, makar kroz male ciljeve. I biti tu. Prisutnost onih koje voli umirućem je najveći poklon u poslednjim danima.
