Od 10. januara do Bogojavljenja 19. januara traju nekršteni dani.
To je period godine kada Isus Hrist još uvek nije bio kršten pa po narodnim verovanjima u ove dane zemlja je otvorena i mrtvi izlaze, a zajedno sa njima i đavoli i razni drugi demoni.
Ove nečastive sile vladaju od trenutka kada se smrkne pa sve dok ne zapevaju prvi petlovi, pa ni slučajno preko noći ne treba izlaziti iz kuće.
Onaj ko se usudi da putuje nakon zalaska sunca, kaže predanje, neće dobro proći, a ako neko baš mora da izlazi trebalo bi da sa sobom nosi beli luk, krst ili neki oštar metalni predmet.
U nekim krajevima Srbije još se i danas pazi da u nekrštene dane žene nikako ne predu, ne tkaju i ne peru. Napolju se ne ostavlja ništa belo, a naročito se brine da van ne ostane dečja odeća jer bi zle sile mogle preko stvari da ureknu i naškode deci.
Narod kaže i da u nekrštene dane nije dobro rađati. Veruje se da će dete koje dođe na svet između Božića i Bogojavljenja biti bolešljivo i nesrećno.
Da bi se u tim danima “odbranila od uroka”, stari su odredili da deca rođena u nekrštene dane moraju svake godine u tom periodu da sa sobom nose posebnu košulju, tkanu na kaminu.
Ali, kako bi "odagnao bedu i smanjio muku" u ovom sumornom periodu, narod je smislio i "protivlek" za nekrštene dane!
Nekada su po selima i gradovima u Srbiji na sve strane išle maskirne povorke koje su predstavljale duhove, čudovišta i mrtve pretke. Ovi koledari su se kretali od kuće do kuće i tražili priloge: slaninu, jaja, meso, brašno, mleko, rakiju i vino…
Slično zapadnoj Noći veštica, nakon skupljanja ovih ponuda čitave porodice bi se okupljale oko trpeze i uživale u hrani i piću. Veruje se da će graja, muzika i smeh oterati nečastive sile.
Nekršteni dani uvek su mrsni, a ne posti se čak ni sredom ni petakom.
Samo se na Krstovdan, koji pada neposredno uoči Bogojavljenja, posti.
