Stvorio je u karijeri Užičanin Dragan Slović, muzejski crtač, desetine hiljada crteža muzejskih predmeta, užičkih znamenitosti, likova... Ali se nije umorio: u penziji je duže od tri decenije, a svaki dan crta. Ruka mu je sigurna i u 88. godini, vrelo stvaralačko nepresušno.
– Osmeh i lepo raspoloženje, dobre misli i društvo pozitivnih ljudi su najvažniji. Zato trajem, stvaram i u penziji, entuzijazmu ne dam da nestane. Čovek kad stvara ne primećuje godine i starost, pa duže i traje. Važno je biti dobar čovek, a onda je i dug život zagarantovan – priča nam Dragan u svom stanu i pokazuje najnovije crteže, besprekorno urađene.
Talenat je spoznao u detinjstvu, ozbiljnije u tajne crtanja ušao u gimnaziji. Posle gimnazije sredinom pedesetih zaposlio se kao službenik u Valjaonici bakra. Izgledalo je da će Draganov crtački talenat otići u istoriju. Srećom, tražili su 1955. crtača u užičkom muzeju i on se prijavio, mada je plata u fabrici bila znatno bolja. Na testiranju su ga uveli u muzejski depo i dali mu eksponat da nacrta. Zadovoljni, dali su i drugi. Kad su zatim doneli ogroman svećnjak, Dragan se prvo zbunio kako da ga crtežom prenese na mali papir, pa se setio saveta profesora, podele na zone, proporcije. Kada je završio, upravnik muzeja mu je kratko rekao: „Mali, sutra počinješ da radiš”.
Nekoliko inventara sa eksponatima bilo je tada u užičkom muzeju, u svakom po hiljade predmeta. Crtaču Draganu zadali su da svaki predmet dobije svoj crtež, ispiše legende, publikacije, krasnopisom prepiše tekstove kustosa. Radio je tako sve do penzije 1989, uvek znalački, a nenametljivo.
Trebalo je potom da prođe četvrt veka pa da se muzej seti svog penzionera Dragana. Izložbu njegovih crteža pod nazivom „Pogled koji ne miruje”, priredili su 2016, a postavka je obuhvatila tek mali deo onoga što je u toj ustanovi stvorio. Slović je u godinama koje su sledile svoje stvaralaštvo predstavio na izložbama u Karanu, Arilju i užičkoj Jokanovića kući, a svoje minijature s likovima svetaca izložio je povodom tri veka postojanja Crkve Svetog Marka. Ta dela, naizgled jednostavna a puna detalja, privlače ljude i u ovo doba moćne tehnike.
U penzionerskim danima radi za svoju dušu, ali i za one što naručuju. Stvorio je ciklus crteža kojim nastoji da sačuva prizore starog Užica: Crkvu Svetog Marka, Kasapčića most, Stari grad, nezaboravnu „sokolanu”...
– Stvaranje mi je odmor. Crtam, slikam, gotovo da nema tehnike u kojoj ne radim: olovkom, tušem, ugljenom, uljem na platnu, pastelom. U prošloj i ovoj godini napravio sam 25 minijatura sa likovima svetaca. Ova uramljena na zidu je minijaturni crtež otrgnute 66. stranice iz Miroslavljevog jevanđelja. Evo prizora starog Užica koje niko nije nacrtao, poput užičkog konaka serdara Mićića (nepoznato je gde se nalazio) ili bivše teretne vage na Rakijskoj pijaci – pokazuje Dragan, koji se bavio i karikaturom, crtanjem portreta (ima ih oko 40), a u ovim godinama najčešće minijaturama.
– Kad radim pustim evergrin muziku na kasetofonu. Novotarije ne volim: kompjuter ne koristim, mobilni telefon samo ponekad, televizor retko uključujem jer zamara – kazuje Dragan, koji nakon smrti supruge živi sam (ćerka je s porodicom na Beloj zemlji kod Užica).
Godine dobro nosi nasmejani starina, zdravlje i vid ga služe.
– Živim uredno, aktivnosti su mi redovne: crtam, sve kućne poslove obavljam, pa i popravljam ono što se pokvari, pomalo šetam. Ranije legnem, rano ustajem. Izjutra obavezno popijem čašicu rakije travarice od 14 trava, sopstvene proizvodnje. Postim svaki post, uz to i svaku sredu i petak. Pa i geni su mi pogodni za dugovečnost: baba po majci Savka živela je 101. godinu, majka 90, jedna tetka 96, druga 85 godina – priča za naš list i uz osmeh kaže da tačno zna do kada će stvarati: – Crtaću dokle mi je zacrtano.
