Radi se o šahu, igri koja je, kako se veruje, nastala u Indiji pre 2.000 godina i predstavljala je tada poredak i sastav vojnih jedinica uobičajenih u to vreme: pešadiju, konjicu, slonove, kola, generale i kralja.

Igru ubrzo prihvataju Persijanci, a zatim i Arapi koji su je raširili na zapad. Vekovima je igra bila privilegija aristokratije; uz partiju šaha zaključivali su se pregovori i razvijala vojna strategija, dok su figure i tabla pravljeni od najfinijih
materijala. Iako je danas šah dostupan svima, i dalje ga prati reputacija „kraljevske igre”, a pravila egzistiraju u gotovo neizmenjenom obliku poslednjih petsto godina, piše Glas osiguranika.

Šah je kognitivno izazovna aktivnost koja zahteva određene intelektualne napore, s obzirom na to da je igra strategije i taktike. Neophodno je strpljivo pristupiti svakoj partiji, predvideti moguće poteze i potencijalne odgovore protivnika, sagledavati tablu iznova i iznova, jer rešenja nisu uvek očigledna i potrebno je vreme da se do njih dođe.

Popularnosti šaha je doprineo američki šahista Robert Bobi Fišer sedamdesetih godina prošlog veka, koji je postao prva svetska zvezda nalik holivudskoj koja je iz sveta šaha. Tada dolazi i do ekspanzije naučnih istraživanja o uticaju šaha, koje je dr Ivan Fernandez Vega sa Univerziteta u Madridu sumirao na jednom od svojih predavanja.

– Šah je strateška igra, a strategija podrazumeva bezbroj sitnih zadataka koje naš mozak obavi pre nego što igrač povuče potez na tabli. Mi sada znamo da šah podstiče rad obe hemisfere mozga, dok igrač razmišlja o narednom potezu nijedan deo mozga ne ostaje pasivan. Mora da isplanira i predvidi svaki korak koji će on ili protivnik učiniti, znači da mora da razvije sposobnost pamćenja i donošenja odluka. Ta sposobnost se širi na druge aspekte života i studije pokazuju da su šahisti najmanje skloni rizicima i brzopletosti – izjavio je dr Vega.

Mnogi šahisti su posvećeni promociji šaha kroz predavanja i knjige u kojima detaljno objašnjavaju na koji način im je poznavanje ove igre doprinelo da se ostvare i na drugim životnim poljima, da razviju intuiciju, koncentraciju i maštu, a istraživači koji ih prate svedoče o njihovoj visprenosti i očuvanim kognitivnim sposobnostima i u godinama starosti.

Najstariji šahista koji se takmiči je Manuel Alvarez Eskudero i sa svoje 103 godine postao je najbolji promoter aktivnog starenja u Španiji.

S obzirom na opšti trend starenja stanovništva i predviđanja da će u narednim decenijama stariji činiti većinu populacije, pažnja naučnika je sve više usmerena na poboljšanje kvaliteta života u tom životnom dobu. Jednim od najvećih izazova smatra se demencija od koje boluje više od 60 miliona ljudi u svetu, sa tendencijom daljeg rasta. Brojne studije su pokazale da stimulativne kognitivne aktivnosti, kao što su sudoku, ukrštene reči i šah, mogu biti značajan
zaštitni faktor protiv demencije, dok ovih dana psiholozi nastoje da pokažu na koji način šahovska praksa može da ublaži simptome i poboljša kognitivne kapacitete pojedinaca koji su već dobili dijagnozu demencije.

– Ako se demencija na vreme dijagnostikuje, praktikovanje šaha može biti od velike pomoći za ublažavanje i odlaganje simptoma bolesti. Trening mozga kroz igranje ove igre izaziva strukturne promene koje su značajna pomoć pojedincu koji boluje od nekog oblika demencije. Mozak se aktivira da bi obavio osnovne zadatke kao što je učenje, apstraktno rezonovanje, rešavanje problema, i na taj način stvara i učvršćuje nove veze između neurona koji usporavaju propadanje kognitivnih funkcija.

Mi smo svojim istraživanjem pokazali da je kod osoba koje su nakon uspostavljanja dijagnoze demencije počele da igraju šah usporen razvoj bolesti za dve do tri godine, a to neverovatno utiče na kvalitet života. Za obolele od demencije je svaki dan bez simptoma bolesti dobitak. Lično smatram da je blagotvorno baviti se šahom od malih nogu, ali sada znamo da nikada nije kasno i to je ohrabrujuće – istakao je dr Ivan Fernandez Vega.

On podseća da savremeni način života ne zahteva prevelike misaone napore, naprotiv, sve je dostupno i pojednostavljeno, a našem mozgu je potreban stimulans.

Kako kaže, jednostavno je: ili ćemo ga koristiti ili ćemo ga izgubiti.