Nova istraživanja pokazuju da osobe sa višim obrazovanjem i većom kognitivnom rezervom duže prikrivaju rane znake demencije, pa se simptomi kod njih javljaju tek kada su patološke promene u mozgu već uznapredovale.

Kognitivna rezerva je sposobnost mozga da izdrži oštećenja nastala usled starenja ili bolesti, pa tako i da duže održava intelektualne funkcije tokom razvoja demencije.

Poznato je da se patološki procesi kod većine oblika demencije razvijaju decenijama pre pojave vidljivih simptoma.

Zbog toga se kod osoba sa većom kognitivnom rezervom dijagnoza često postavlja kasnije, što može stvoriti utisak da bolest brže napreduje, iako su one u stvari duže odolevale ispoljavanju simptoma.

 

 

Kako ističe dr Aleksandra Pavlović, neurolog, vanredni profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, obrazovanje, stalno učenje i sticanje novih znanja su veoma važni za naš mozak jer povećavaju kognitivnu rezervu. Pored obrazovanja, na kognitivnu rezervu utiču i intelektualne aktivnosti, hobiji, fizička aktivnost i zdrav način života, jer sve to stimuliše mozak. Ljudi koji su tokom života bili aktivni, i umno i fizički, imaju veću otpornost na oštećenja u mozgu i mogu duže da održe svoje intelektualne sposobnosti.

– Demenciju definišemo kao stečeni poremećaj intelektualnih funkcija koji ometa obavljanje svakodnevnih životnih aktivnosti. Najčešće se demencija povezuje sa postepenim gubitkom pamćenja, ali se zapravo takođe razvijaju i poremećaji govora, smetnje orijentacije, pad vizuoprostornih sposobnosti, gubitak egzekutivnih funkcija (sposobnost da organizujemo svoje ponašanje), kao i drugih kognitivnih (saznajnih) funkcija.

Neretko, osoba sa demencijom ima i poremećaje ponašanja i raspoloženja, kao i izmene ličnosti. Važno je istaći da demencija nije normalan deo starenja, već skup bolesti koja dovode do toga da oni pogođeni ovim stanjima postepeno postaju zavisni od pomoći okoline – ističe dr Pavlović.

 

U razgovoru sa pacijentom i njemu bliskim osobama lekari dobijaju važne podatke o tome kada su se primećeni prvi simptomi i znaci kognitivnog pada, procenjuje se funkcionisanje obolele osobe i identifikuje faktor rizika za nastanak tegoba.

Cilj kliničkog pregleda jeste da objektivizuje kognitivni status osobe za koju se sumnja da ima demenciju i da identifikuje elemente koji bi upućivali na konkretnu dijagnozu. Neophodno je potom uraditi ciljane analize krvi i dodatne preglede (kao što je magnetna rezonanca mozga) kojima se isključuju stanja koja imitiraju demenciju, prepoznaju bolesti koje bi bile uzročnik demencije i vizualizuju stanje mozga (da li postoji, u kojim regionima i koliko je izražena atrofija mozga, da li postoje vaskularna oštećenja mozga ili neki drugi patološki proces…). U nekim slučajevima potrebno je proširiti dijagnostiku jer se zaključak ne može doneti bez lumbalne punkcije, elektroencefalografije (EEG) i drugih pregleda.

 

Postoje upozoravajući znaci demencije koji ukazuju na kognitivni pad i treba da nas zabrinu

Svi ponekad zaboravimo neke stvari, ali ih se posle nekog vremena ipak setimo. Ali ako zaboravnost postane česta i ako se ne možemo setiti važnih informacija, to može biti znak demencije. Osoba sa demencijom može ostavljati predmete na netipičnim mestima i imati problema da pronađe prave reči za jednostavne, dobro poznate pojmove, što je drugačije od uobičajenog zaboravljanja. Takođe, gubitak orijentacije u vremenu i prostoru, kao što je gubljenje u relativno poznatoj okolini, i poteškoće sa brojevima ili računanjem jesu alarmantni znaci. Promene u raspoloženju, ponašanju i ličnosti, kao što su gubitak interesovanja, pasivnost ili agresivnost, takođe mogu ukazivati na demenciju. Ove promene mogu otežati svakodnevni život i zahtevaju pažnju – dodaje sagovornica Politike.

– Demenciju definišemo kao stečeni poremećaj intelektualnih funkcija koji ometa obavljanje svakodnevnih životnih aktivnosti. Najčešće se demencija povezuje sa postepenim gubitkom pamćenja, ali se zapravo takođe razvijaju i poremećaji govora, smetnje orijentacije, pad vizuoprostornih sposobnosti, gubitak egzekutivnih funkcija (sposobnost da organizujemo svoje ponašanje), kao i drugih kognitivnih (saznajnih) funkcija. Neretko, osoba sa demencijom ima i poremećaje ponašanja i raspoloženja, kao i izmene ličnosti. Važno je istaći da demencija nije normalan deo starenja, već skup bolesti koja dovode do toga da oni pogođeni ovim stanjima postepeno postaju zavisni od pomoći okoline – ističe dr Pavlović.

– Postoje upozoravajući znaci demencije koji ukazuju na kognitivni pad i treba da nas zabrinu. Svi ponekad zaboravimo neke stvari, ali ih se posle nekog vremena ipak setimo. Ali ako zaboravnost postane česta i ako se ne možemo setiti važnih informacija, to može biti znak demencije. Osoba sa demencijom može ostavljati predmete na netipičnim mestima i imati problema da pronađe prave reči za jednostavne, dobro poznate pojmove, što je drugačije od uobičajenog zaboravljanja. Takođe, gubitak orijentacije u vremenu i prostoru, kao što je gubljenje u relativno poznatoj okolini, i poteškoće sa brojevima ili računanjem jesu alarmantni znaci. Promene u raspoloženju, ponašanju i ličnosti, kao što su gubitak interesovanja, pasivnost ili agresivnost, takođe mogu ukazivati na demenciju. Ove promene mogu otežati svakodnevni život i zahtevaju pažnju – dodaje doktorka.