U Srbiji je 15. marta 2020. godine zbog koronavirusa proglašeno vanredno stanje. Počeo je rat sa nevidljivim protivnikom, koji još uvek traje i koji je najteže pao najstarijima od nas. S obzirom da su deo rizične grupe, za njih su važile najstrože mere koje su na snazi i danas.

Potpuna zabrana kretanja, odlazak u prodavnicu u terminu predviđenom samo za njih, bez kontakta sa najbližim članovima porodice. A u domovima za stare na ovaj spisak se dodaje i zabrana poseta.

Zato je najveća želja većini korisnika gerontoloških centara da još jednom vide decu, unučiće, supružnike...

Jedan od najstarijih među stanovnicima Doma za stare u Jakovu je Miodrag Milosavljević (94), prosvetni radnik iz Kuršumlije koji je preživeo Drugi svetski rat, raspad Jugoslavije, bombardovanja, ljubavna razočarenja, izazove u braku i na poslu, a sada i koronavirus.




"Ja sam po prirodi valjda slabih čula ili genetski, nisam se plašio ničega. Nisam se ni kroz ratne vihore plašio. Da li je to genetski ili su slaba čula, ne znam", zadovoljan je on.




Kaže da su mu najveća radost uspesi njegovih unuka.

"Unuk se pokazao pre korone na opštinskom takmičenju, na školskom, opštinskom i okružnom. Prvo mesto je zauzeo. Pa vredi očekivati od njega nešto još više i vredi živeti da to vidiš i čuješ. Žena bi se više topila od mene i radovala, ali ona je 2014. godine umrla", na trenutak se rastužio deda Miodrag.

Život sa ograničenjima teško im pada, ali zaposleni u domu iznova su nalazili način da olakšaju težak period svojim korisnicima i njihovim porodicama.

Video pozivi sa porodicom, društvene igre, bojanke, šetnja u dvorištu, razgovor sa socijalnim radnicima ili lekarom. Trud se isplatio, jer se uprkos neizvesnom periodu korisnici doma i dalje smeju, iako su posete moguće, ali ne i fizički kontakt sa porodicom.