Sat ni danas ne nosi. Umesto u 11, u baštu hotela "Moskva" došao je sa 30 minuta kašnjenja i to ne sa recepcije, nego sa ulice.
- Vrućina - prvo je što je rekao kada smo se pozdravili, a sledeća rečenica bila je i signal da se stolice grupišu: "Ja sam se vakcinisao", rekao je Austrijanac, što smo shvatili kao poziv za "slobodnije" druženje. Zatim se ćutke grlio sa Rankom Đinovićem, pesnikom sa Kosmeta, ali su tri poljupca prilikom "srpskog pozdrava", ipak izostala.
Saputnicima sa ćudljivih kosmetskih drumova i staza kao da je na trenutak bilo neprijatno jer su "nova vremena" ukinula "staro celivanje". Nisu ni primetili kako se ljudi iz prepune bašte terazijskog hotela ka njima okreću kao suncokreti. Trećem za stolom, novinaru "Novosti", na samom početku je bilo jasno da neće morati mnogo da "prevodi" reči prijatelja "ako šta zapne" - kako je prethodno dogovoreno.
Dva čoveka su se odavno i očigledno veoma dobro razumela.
Početak razgovara sa Handkeom u "Moskvi" beše kao hronika zdravlja ljudi i manastira Kosmeta. Nobelovac je poimence pitao za one kod kojih je boravio tokom svojih poseta Kosovu i Metohiji, izvinjavajući se tu i tamo što ne može svima da se seti imena.
Neverovatno je bilo što je Handke imena domaćina u pamćenju vezivao za neke jablanove i hladovine ispod kojih je sa njima pričao, ili za loze ispod kojih su sedeli u Hoči "kada je nestala struja". Pitao je redom za decu, "onog skroz plavog i malog stidljivog koji je donosio vodu sa bunara", i tako sve poimence...
- Krenuo bih na Kosmet, ali moram nazad. Iscrpljen sam. Godine. Bilo je furiozno u Republici Srpskoj - pričao nam je Handke tokom razgovora koji je ličio na dogovor o dogovoru za njegov sledeći, malo duži dolazak. Tako je bilo sve dok se prve dve gospođe nisu okuražile da priđu.
- Izvinite, samo fotografija sa nobelovcem, ako može - reče hrabrija.
Veliki pisac samo se malo zarumeneo.
- Volim ljude, ne volim politiku, još manje ideologiju, a najmanje geopolitiku - pričao je u pauzi za slikanje, dok su se stolice rasklanjale "zbog ambijenta".
