Jedan od ovogodišnjih dobitnika sretenjskih priznanja je i Selomir Marković, višedecenijski čuvar i domaćin Spomen-kompleksa na Čegru, nadomak Niša. On je odlikovan Zlatnom medaljom za zasluge i postignute rezultate u očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa.

Sedamdesetosmogodišnji Selomir Marković punih 35 godina brine o spomen kompleksu Čegar, dočekuje školske karavane, diplomate, strane i domaće goste, pripovedajući o najvećoj nacionalnoj tragediji u Prvom srpskom ustanku 1809.
godine. Od prvog dana kada je davne 1988. postao domaćin kompleksa, čika Sele, kako ga znaju u ovom kraju, ima status volontera i misiju da mladim generacijama prenese deo srpske istorije i patriotizma. Više od 400 autobusa je prošle godine dočekao na Čegru pobrinuvši se da svaki bezbedno prođe.

– Put je jako uzan, ne mogu da se mimoiđu dva autobusa pa se zato vozači koji voze ekskurzije meni jave nekoliko puta. Poslednji put to urade kod pruge, a onda sin i ja izađemo i zaustavimo saobraćaj dok autobus ne prođe. Zato se nikada nije desio nikakav incident, priča Sele.

Iako je već zašao u osmu deceniju, ne prođe dan da ne dođe i ne obavi rutinsku kontrolu na Čegru, a kad je sunčano i lepo vreme njegova porodica i on čitavog dana dočekuju goste i poslužuju ih kafom i sokom. Ima čika Sele i neke navike
i „obaveze” od kojih nikada ne odustaje.

– Pravilo broj jedan je kontrola i čišćenje spomenika. Da se vidi da preko noći nije nešto slomljeno ili oštećeno, a druga bitna stvar je da svakog dana, bez izuzetka, moram da upalim tri sveće. Prvu našem patrijarhu Irineju koji je mnogo pomogao i meni i oko spomenika. Druga je namenjena Stevanu Sinđeliću i treća njegovom potomku Radetu. Potomci Sinđelića su stalno ovde, prošle godine je bio deseti potomak, isto Stevan, rođen 2003. godine. Često i ja odlazim kod njih.

Čika Sele je i dobitnik Sretnjskog priznanja za sve što je učinio za očuvanje i brigu oko ovog spomen kompleksa iz važnog dela naše istorije.

Kako priča, kada je u februaru išao po nagradu u Beograd prvo je svratio kod njih u Svilajinac.

Brinuće, kaže, o čegarskom spomen-kompleksu sve dok ga zdravlje posluži, ali u poverenju kaže da strepi da neće dočekati da se ostvare dve njegove najveće želje – to su proširenje puta i izgradnja Srpske kuće.

– Želeo bih da se nesmetano prolazi, da put bude širi, da prolaz bude bolji i sigurniji, da bude osvetljen. Po projektu je bila predviđena i Srpska kuća u koju bi 150 do 200 ljudi moglo da se skloni zimi ili kad su vrućine, da sedne, popije
kafu ili čaj – navodi Selomir.

Imajući u vidu sve što je u proteklim godinama učinio kao domaćin kompleksa, gotovo je sigurno da će Sele „izgurati” da se i ove želje ostvare, na njegovo ali i zadovoljstvo čitave zajednice.

Inače, svoju misiju obavlja volonterski a za sebe kaže da nije kustos, ali jeste istoričar-amater.

Bitka na Čegru, dan herojskih podviga, jedna je od presudnih bitaka u Prvom srpskom ustanku protiv Turaka, odigrala se 31. maja 1809. godine. Smatra se da je na Čegru izginulo oko 4.000 Srba i više od 10.000 turskih vojnika.

Za opomenu svakom ko pomisli na slobodu, Huršid paša, komandant Niške tvrđave, naredio je da se od čitavih lobanja poginulih srpskih ustanika izgradi monstruozni spomenik Ćele-kula. Tu su bile uzidane 952 lobanje srpskih ustanika, među njima i lobanja vojvode Stevana Sinđelića. Danas ih je ostalo 58.

Inače, sadašnje spomen-obeležje na Čegru postavljeno je 1927. godine i rad je vajara Julijana Djupona.