Španska farmaceutska kompanija „Grifols“ stvorila je metež prošle godine kada je, u saradnji sa još nekim kompanijama, ponudila skoro dvostruko veću cenu za zalihe krvi tokom studija o lečenju koronavirusa.

Ispitivanja, ispostavilo se, nisu bila uspešna, ali se kompanija sa sedištem u Barseloni nada da će iz krvne plazme mladih dobrovoljaca izvući nešto mnogo vrednije – set mikroskopskih molekula koji bi mogli da preokrenu proces starenja.

Početkom 2021, kako je preneo američki Njuzvik, „Grifols“ je za 146 miliona dolara kupio biofarmaceutsku kompaniju „Alkahest“, koju je ranije osnovao neuronaučnik Univerziteta Stanford Toni Vis-Korej u saradnji sa profesorom Saulom Viljedom sa Univerziteta Kalifornije u San Francisku.

U naučnim radovima objavljenim 2011. i 2014. godine otkrili su da krv mladih miševa ima naizgled čudesne obnavljajuće efekte na mozak starijih miševa. Otkriće je doprinelo istraživačkom polju geronauke koja, prema navodima američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, „pokušava da razume molekularne i ćelijske mehanizme koji starenje čine glavnim faktorom rizika i pokretačem uobičajenih hroničnih stanja i bolesti kod starijih“.

Napori „Alkahesta“ i „Grifolsa“ rezultirali su sa najmanje šest kliničkih ispitivanja u drugoj fazi – koja su završena ili su u toku – za lečenje širokog spektra bolesti starosti, uključujući Alchajmerovu i Parkinsonovu bolest. „Alkahest“ signalizira promenu u razmišljanju o nekim bolestima sa kojima se suočava čovečanstvo. Fokus je na razumevanju odnosa bolesti – poput Alchajmerove ili artritisa – sa najvećim faktorom rizika od svih – starenjem čoveka.

Cilj je „hakovanje“ samog procesa starenja i odlaganje ili sprečavanje pojave mnogih bolesti. Ideja da proces starenja i razvoj bolesti idu ruku pod ruku nije nova, ali je inovativno verovanje naučnika da se starost može „meriti, kontrolisati i usporiti“. Dr Nir Barzilai, direktor Instituta za istraživanje starenja na Medicinskom fakultetu „Albert Ajnštajn“ Univerziteta Ješiva u Njujorku, kaže da „starenje pokreće bolest“.

„To je naša poenta. Ako zaustavimo starenje, ono prestaje da pokreće bolesti“, kaže dr Barzilai.

Takođe, predsedavajući Odeljenja za razvoj genetike Medicinskog centra Univerziteta Kolumbija u Njujorku dr Džerard Karsenti kaže da je „starenje izum čovečanstva“.

„Nijedna životinjska vrsta nije uspešno prevarila svoje telo. Slonovi danas žive sto godina, ali su toliko dugo živeli i pre milion godina. Jedino su ljudi nadmudrili svoje telo.“

Epilog je i poplava finansijskih injekcija i investicija za istraživanja o tome šta tačno polazi po zlu u našim telima i kako starimo. Međutim, opravdana je i zabrinutost zbog posledica rezultata ovih istraživanja – hoće li siromašni mladi ljudi biti primorani da prodaju svoju krv starijim milijarderima? Odnosno, da li će magične tablete protiv starenja opet biti privilegija holivudskih zvezda i drugih slavnih i bogatih?

Uprkos ogromnom napretku u produžetku trajanja života, još uvek nije pronađen način da se zaustavi sam proces starenja. Kada ostarimo, naš imunološki sistem počinje da se raspada, stvarajući upale na relativno niskom nivou koje suzbijaju ćelijsku regeneraciju. Živimo duže, ali nas boli. Mitohondrije prestaju da proizvode energiju za naše ćelije, popodnevne dremke postaju sve češće, mišićna masa se smanjuje, kosti postaju krhke. Podaci Vis-Koreja i Viljede su svojevrsna revolucija u nauci.

U Viljedinoj laboratoriji primetni su miševi sa dve glave, dva para nogu i dvostrukim telima. Oni su proizvod postupka „parabioze“, tehnike koja je naposletku i dovela da osnivanja „Alkahesta“ i kliničkih ispitivanja krvi čiji je cilj bio lečenje starenja. Viljeda je imao svog mentora za ovu tehniku, dr Toma Randa, neurologa koji je takođe proučavao proces starenja. Rando je smatrao da je jedan od razloga zbog kog naša tela gube regenerativnu moć taj što starenjem naše matične ćelije prestaju da primaju signale na molekularnom nivou koji su potrebni za njihovo aktiviranje.

Nije saznao koji su to signali, ali je znao gde da ih pronađe – u krvi mladih miševa.

Da bi testirao svoju hipotezu, Rando je spojio starije miševe sa mlađim glodarima, tako da dele isti sistem cirkulacije, a zatim je testirao njihovu sposobnost oporavka od malih rana i povreda. Rezultati su bili iznenađujući. Regeneracija mišića starijih miševa završena je mnogo brže nego kod njihovih vršnjaka koji nisu bili povezani sa mlađim miševima. S druge strane, rane mlađih miševa su zarasle mnogo sporije nego što bi inače.

Vis-Korej je tada proučavao Alchajmerovu bolest, a Viljeda je bio na postdiplomskim studijama. Obojica su bila sumnjičava da bi terapije krvlju mogle da pokrenu regeneraciju mozga. Izgledalo je malo verovatno da bi krv mogla da prođe kroz krvno-moždanu barijeru do centralnog nervnog sistema. Viljeda je rekao da su ipak to uradili, jer je „Toni uvek podržavao lude ideje“. Usledilo je novo spajanje starih i mladih miševa. Viljeda je utvrdio broj novih neurona na mozgu starijih miševa koji su povezani sa krvlju mlađih miševa i uporedio ih sa normalnim nivoima rasta neurona kod miševa slične starosti.

Rezultati koji su objavljeni 2014. godine šokirali su naučni svet. Infuzija nove krvi dovela je do trostrukog povećanja broja novih nervnih ćelija generisanih u mozgu starijih miševa. Međutim, to nije bilo jedino otkriće. Mladi miševi koji su bili učesnici ovog eksperimenta stvorili su mnogo manje novih nervnih ćelija nego njihovi slobodni vršnjaci. Dok su stariji miševi postali energičniji, mlađi su ostarili.

Naravno, kako parabioza nije opcija za ljude, Viljeda i Vis-Korej su pokušali isti trik jednostavnom infuzijom krvne plazme.

Rezultati su opet bili bolji od očekivanih. Ilustrovano, tokom eksperimenta sa orijentacijom – poput pronalaženja podvodne platforme za odmor u komori ispunjenoj vodom – mlađi miševi koji su primili injekcije „stare krvi“ ostvarili su daleko lošije rezultate od grupe starijih miševa koja je primila krv mlađih. Štaviše, ovi „podmlađeni“ miševi ostvarili su jednake rezultate kao i njihova slobodna mlađa braća.