Koliko puta dok šetate ulicama grada, vidite siromašne ljude – beskućnike, kako pokušavaju da zamole za neki dinar ili hranu. Neki se zaustave i daju im nešto, neki ih ne primete, a dosta ljudi ume da bude i veoma grubo prema njima.
Ova priča je jako emotivna i nateraće nas na preispitivanje naših postupaka, a vrlo lako može i da nas rasplače i najbolje pokazuje, kako naše malo, nekome može da znači mnogo.
Devojka po imenu Kejsi Fišer, odlučila je da svoje vreme prekrati između predavanja, tako što će otići u svoj omiljeni kafić, kako bi popila kafu i pojela neki krosan. Sela je i počela da uživa ispijajući svoju šoljicu kafe, kada je primetila beskućnika koji je stajao pored vitrine sa krosanima i počeo da prebira sitniš, kako bi kupio da jede.
Kada je shvatio da nema dovoljno novca, krenuo je da izlazi iz lokala, ali ga je ova mlada dama zaustavila i rekla, da će mu ona kupiti krosan i kafu i da joj se pridruži u doručku
Iako je u početku odbijao, na kraju je uspela da ga ubedi da sedne sa njom za sto.
Počeo je da priča o njegovom životu, teškoj porodičnoj drami i kako je ostao bez svega. Preživljavao je iz dana u dan. Kris je Kejsi ispričao stvari, za koje nije mogla ni da zamisli. Na rastanku, rekao joj je da pogleda pozadinu računa kada se raziđu i izvinio joj se na rukopisu.
Kada je krenula, odlučila je da odmota papirić i pročita poruku, a onda počela da plače:
Danas sam planirao da se ubijem, ali zahvaljujući tebi nisam to uradio. Hvala, predivna osobo – stajalo je u poruci koju joj je napisao beskućnik.
