U knjizi "Knjiga o Charlieju: Mudrost iz izuzetnog života 109-godišnjaka", koja se može čitati i kao roman i kao biografija, ispripovedana je životna priča Charlieja Whitea, lekara anesteziologa koji je poživio 109 godina.
Rodio se 1905. i svedočio je golemim civilizacijskim i društvenim promenama. Neke je od njih prihvatio, a nekima je bio i aktivni nosilac. Bio je svedok i merilo revolucionarnih promena i njihovih posledica. Knjigu je napisao za svoju decu, a u Hrvatskoj je izdavač Profil.
Američki novinar i publicist David Von Drehle u Charliejevoj biografiji pokušava detektovati, opisati i protumačiti koje su to veštine i sposobnosti potrebne za preživljavanje i prilagodjavanje.
Charlie je uprkos tragičnoj smrti oca i majke, skromnom životu u detinjstvu i mladosti, ali pun energije, znatiželje, uspešno prolazio kroz život.
Von Drehle je fasciniran Charliejem kojeg je slučajno upoznao, kao svog suseda.
Njegov život opisuje kao zbirku recepata i uputa koje „otporni ljudi“ trebaju slediti ako žele uspešno živeti i preživeti u nesigurnim i nepredvidivim vremenima.
"Detaljno ispripovedana priča o životu Charlieja Whitea te posebno njegov pogled izbliza na revolucionarne promene u medicini, fascinantna je i upečatljiva", piše Publishers Weekly dok Forbes piše: "Izuzetno. Von Drehle je dao svojoj, a i svoj deci i ljudima uputstva za ispunjen život".
"Moram preporučiti ovu knjigu, u njoj ima istorije, mudrosti, zdravoga razuma i smeha u izobilju", poručio je i Tom Hanks.
David Von Drehle jedan je od najcenjenijih američkih novinara, kolumnist The Washington Posta, nagrađivani autor, saradnik više časopisa te pisac nekoliko knjiga. Živi u predgrađu Kansas Cityja sa suprugom, novinarkom Karen Ball, i njihovo četvoro dece.
U nastavku donosimo odlomak iz spomenute Von Drehleove knjige u prevodu Vesne Goje:
Na poziv prijatelja pilota Charlie je otišao na još jedno putovanje. Pilot je dobio zadatak od Trans World Airlinesa (TWA) da preuzme avion koji je bio na popravci u Africi i dovede ga natrag u sedište kompanije, koje je tada bilo u Kansas Cityju. Pitao je Charlieja bi li mu se pridružio na putovanju kao navigator. "Ali ja ne raspolažem znanjima navigatora!",izvlačio se Charlie.Ali prijatelj ga je uverio da ne mora biti ekspert kako bi proverio smer kompasa.
Budući da nikada nije propuštao avanturu, Charlie je oslobodio raspored i pronašao neku lekarsku konferenciju u Švajcarskoj koju je mogao pohađati i na taj način učiniti putovanje neoporezivim.
Iz Švajcarske je skoknuo do Egipta, odakle je produžio u Južnu Afriku gde se susreo s tim prijateljem pilotom. "Međutim, naš avion još nije bio spreman," pripovidao je Charlie, "pa sam otišao na izlet u Nacionalni park Kruger." Otišao je na dvodnevni safari automobilom i video je neke od najlepših staništa divljih životinja na afričkom kontinentu. Charlie je "video slonove i lavove i nilske konje u reci." Sećao se da bi egzotične životinje došle skroz do automobila i buljile u njega kao da je stanovnik zoološkog vrta. Charlie je bio oduševljen. Po povratku u Johannesburg dočekala ga je informacija da avion još nije spreman, pa ga je prijatelj upoznao s još jednim pilotom kompanije TWA koji se taman vraćao u Evropu.
Taj drugi pilot bio je jako uslužan. Kada je Charlie izrazio nadu da će moći baciti makar samo letimičan pogled na Viktorijine slapove, dopustio mu je da sedne na mesto kopilota i leteo je toliko blizu slapova da je maglica prekrila prozore na avionu.
"Ne znam što su ostali putnici mislili," pitao se Charlie. Putujući s kartom s otvorenim datumom povratka, Charlie se na nekoliko dana zaustavio na Malti gde je britanska policija uvodila policijski sat, zatim je posetio Španiju, skoknuo u Holandiju i na kraju odleteo kući.
Charlie je bio jednako pustolovan i u poznatom okruženju. Deo svoje prilagodljivosti veku velikih promena mogao je zahvaliti činjenici da je uživao u novim i neisprobanim stvarima. Nije mario za rizik od neuspeha. Tako se jednoga dana našao na pašnjaku, odeven u lekarsku odeću s maskom na licu, koristeći meh za kamin kao respirator za konja.
Pustit ću Charlieja da objasni:
"Naš prijatelj lekar je uzgajao trkaće konje. Jedno od njegovih najboljih grla, Hickory Chuck, bio je povredio nekoliko ligamenata u nozi. Standardna veterinarska procedura u ono je vreme podrazumevala je ponovno spajanje ligamenata vrućim gvožđem, ali to u ovom slučaju nije dalo rezultata.
"U St. Joseph‘s Hospital radio je Garrett Pipkin specijalist ortoped koji je, čuvši što se dogodilo, rekao da misli da bi mogao složiti proceduru kojom bi ponovn zašio pokidane ligamente. Hteli su da ja imobilišem konja.
"I tu nailazimo na problem. Ako potpuno uspavam konja, on će pasti i može se još gore ozlediti. Odlučio sam koristiti malu dozu Anectinea, leka koji izaziva kratkotrajnu paralizu. Izradili smo veliku drvenu ploču, postavili konja na nju i privezali ga tako da je ostao na nogama. Dao sam mu Anectine – nije bila potrebna prevelika doza i već je bio potpuno paraliziran. Zatim sam mu u nosnice ugurao meh s mog kamina i uduvavao vazduh kako bi nastavio disati."
Pipkin je brzo obavio operaciju i Charlie je uskoro mogao početi vraćati konja iz stanja paralize. Postupak se pokazao uspešnim. Hickory Chuck se vratio trkaćoj karijeri. Charlie je jedino žalio što nisu snimili eksperiment. "Želio bih imati snimak," rekao je. "Mi u belim operacionim odelima s maskama i rukavicama na otvorenom pašnjaku, a kraj nas konj vezan uz drvenu dasku. Ne mogu niti zamisliti što bi ljudi pomislili o svemu tome da su nas videli."
Jedno od najriskantnijih područja u medicini pedesetih godina 20. stoljeća – a time Charlieju najinteresantnijih – bile su operacije na otvorenom srcu.
Kao i penicilin i anestezija, i kardiokirurgija je znatno napredovala usled Drugog svetskog rata. Dwight Harken, mladi američki lekar rođen u Iowi i zaposlen u jednoj londonskoj vojnoj bolnici, očajavao je nad vojnicima koji su dolazili u bolnicu s krhotinama šrapnela u srcu. Prema konvencionalnom znanju srce se nije smelo dirati i stoga nije postojao način da se ti komadići metala izvade iz njega. Rana na srcu značila je smrtnu kaznu.
Harken je razmišljao na način da, ako će vojnici ionako umreti, njegovi pokušaji da ih spasi im ne mogu nauditi. Eksperimentisao je s rezovima u srčanom zidu dužine prsta koji bi mu omogućili da na kratko uđe u srce i odstrani šrapnel. Ovaj kockarski postupak bio je neverojatno uspešan: Harken je spasio više od 125 života, a da nije izgubio nijednog pacijenta.
Nakon rata, Harken i drugi kolege shvatili su da ista tehnika može biti korisna u lečenju stanja poznatog kao stenoza mitralnog zaliska, potencijalno fatalnog stanja koje je često bilo posledica streptokokne infekcije grla u mladosti, akoja bi se kasnije pogoršavala i razvila u reumatsku groznicu. Fibrozno tkivo unutar srca uzrokovalo je suženje mitralnog zaliska, što bi dovelo do pojave visokog krvnog pritiska, krvnih ugrušaka, krvi u plućima pa čak i do zatajenja srca.
Charlieja i njegove kolege u Kansas Cityju zaintrigirali su članci u medicinskim časopisima o eksperimentalnim hirurškim metodama za lečenje stenotičkih promena na zaliscima. "Hirurg je mogao stvarno brzo doći do srca i napraviti mali rez u njemu. Onda bi prstom opipao zalistak u potrazi za fibroznim tkivom, rastegnuo zalistak, odstranio priraslice i izašao van," sećao se Charlie. "Cela stvar od početka do kraja bila je izvediva u manje od sat vremena."
Međutim, u priči je postojala kvaka. Razvoj "mašine" srce-pluća koji bi kontrolisao cirkulaciju krvi u pacijenta tokom operacije bio je u početnoj fazi, tek skica na papiru.
Čak i tokom relativno kratke operacije zaliska postojao je visok rizik od smrti pacijenta osim ako bi se protok krvi kroz srce znatno usporio.
Istražujući dalje, Charlie je došao do informacije o eksperimentima tokom kojih su pacijenti pod anestezijom podvrgnuti pothlađivanju kako bi im se snizila telesna temperatura. "Kada bi im temperatura pala sa 36,8 ili 36,9 na oko 30 stepeni Celzijevih, krv bi im postala jako gusta pa ne bi toliko krvarili," objasnio je Charlie.
Stoga, ako je želio biti pionir operacija na otvorenom srcu u Kansas Cityju, Charlie je trebao smisliti kako sigurno pothladiti anesteziranog pacijenta. Razmišljao je o tom izazovu jednoga dana nakon posla, dok se brinuo za nekoliko konja koje je kupio zajedno s malim komadom zemlje južno od grada. Jedna od prednosti Charliejeve nove uspešne karijere lečnika specijalista bila je činjenica da je sada mogao udovoljiti celoživotnoj strasti prema uzgoju i jahanju konja, baš kao što je to činio i njegov ded.
Dok je radio s konjima, pogled mu se zaustavio na velikom ovalnom koritu – pojilištu za konje – u kojem se nalazila voda. U deliću sekunde mu je sinulo da je to bilo ono što mu je trebalo. Pojilište za konje je bilo dovoljno veliko da se u njega smesti uspavani pacijent i da ga se pokrije ledom. Charlie je obavestio svoj hirurški tim da je pronašao rešenje koje su tražili.
"Tako sam kupio pojilište za konje, a pacijenta smo anestezirali i pokrili ledom," pričao mi je. "Spustili smo mu temperaturu do otprilike 30 stepeni – ne toliko nisko da ga ubijemo ali ipak dovoljno da mu se krvotok značajno uspori. Izvadili smo pacijenta iz korita prepunog leda i postavili ga na operacijski sto, dok mu je hirurg brzo otvorio grudni koš i napravio rez na srcu. Ušao je unutra, prekinuo fibrozno tkivo, sašio ga i to je bilo to. Pre isteka jednoga sata pacijent je bio utopljen."
Charliejevo pojilište za konje u Kansas Cityju se neko vrijeme koristilo kao napredna tehnologija u kardiokirurgiji. Charlie i njegov hirurški tim "nisu izgubili nijednog pacijenta." Nakon izuma stroja srce-pluća, tehnika pothlađivanja pacijenata odbačena je kao relikt medicinskog srednjeg veka, jedva korak ili dva naprednija od korištenja pijavica. Hirurzi su sada mogli satima boraviti unutar pacijentovog srca. Mogli su ne samo rastegnuti zaliske nego ih i zameniti, mogli su otvarati arterije i vene – čak i transplantirati zdrava srca na mesto bolesnih. Ali pre nego što je sve to postala rutina, operacije na srcu bila su čuda ljudske neustrašivosti, a pojilište za konje ispunjeno ledom čisto čarobnjaštvo.
Ova priča govori mnogo o Charliejevu talentu za suočavanje s promenama. Iako je do tada proživio manje od polovice života, većina znanja koja je stekao formalnim obrazovanjem već su bila zastarela. Koliko god se operacija srca uz pomoć pojilišta za konje danas činila rudimentarnom, samo generaciju ranije, dok je Charlie još bio student medicine, nešto takvo nije bilo uopšte zamislivo. Tada lekarima nisu bili na raspolaganju antibiotici koji su operacije na otvorenom srcu učinili sigurnima. Lekari još nisu imali dovoljno znanja o srčanom tkivu kao mišiću na kojem su operacije uopšte moguće. Nisu imali anestetike niti su vladali veštinama ventilacije pacijenta, što su sve preduslovi za izvođenje višefaznog hirurškog zahvata.
Charlie je imao urođen osećaj za to kako najbolje pristupati promenama. Isti taj pristup, poznat kao IID – iterativni i inkrementalni razvoj (iterative and incremental development) – kasnije je definisao Silicijumovu dolinu. Taj pristup se temelji na saznanju da velike transformacije samo retko dolaze u obliku iznenadnih jednokratnih prosvetljenja. Možda je Isaac Newton stvarno shvatio zakon gravitacije kada mu je jabuka pala na glavu, ali u većini slučajevi otkrića i promene se događaju postupno. Thomas Edison je testirao 6000 žarećih niti dok nije pronašao onu koja mu je najbolje odgovarala i ugradio je u sijalicu.
Iterativni i inkrementalni razvoj krajnje je praktičan i pragmatičan pristup promenama – kako profesionalnima tako i ličnim.
Nemoj insistirati na savršenom rešenju pre nego što si izanalizirao problem. Kreći se korak po korak (to je inkrementalni dio), poboljšavajući se sa svakim novim iskustvom i spoznajom (to je iterativni dio).
Charlie je prihvatio činjenicu da će nove stvari učiti do kraja života. Školsko obrazovanje je početak a ne kraj – ni približno. U životu je išao napred zato što je prihvatio da će se kretati malim koracima a ne samo u velikim skokovima. Kada su se tek počele sprovoditi, operacije na otvorenom srcu nisu odmah bile raskošne poput holivudskih filmova. Lekari su napredovali korak po korak. Napredak je predstavljala i činjenica da se pri operacijama godinu ili dve koristila ledena kupka napravljena uz pomoć pojilišta za konje. Da bi sledeći korak u razvoju bio moguć, moramo učiti iz svakog prethodnog koraka.
Tako se živi s promenama. Tako čak i stariji ljudi i oni koji ne prihvataju lako promene nauče napuniti rezervoar gorivom koristeći čitač kreditnih kartica i gledati praunuke kako čine prve korake na društvenim mrežama. A što je još važnije, tako se rađaju inovacije. Promena ne čeka da jabuka padne nekome na glavu. Hiljade ili milioni ljudi poput Charlieja Whitea koračaju malim koracima u budućnost. Oni razumeju na koji način i pojilište za konje može značiti napredak.
Oni pokušaju.
Ljudima koji pokušavaju ići napred u uslovima sveopšte nesigurnosti, koncept iterativnog i inkrementalnog razvoja pruža utehu.
Taj koncept kaže nemoj pokušati rešiti sve odjednom. Prestani insistirati da dobiješ odgovore na svako pitanje o svom životu i karijeri. Umesto toga radi na malim iskoracima.
Odgovori samo na prvo sledeće pitanje. Radi na prvom sledećem koraku. I zatim ga napravi, savetu su ovog neverovatnog čoveka iz njegovog isto tako neverovatnog života.
