Zato je odlučila da proda kuću i odseli se daleko od porodice u kraj gde su život i nekretnine jeftiniji.
"Imam 67 godina, a kada me ljudi pitaju jesam li već u penziji, moj spontani odgovor glasi: Nisam! Šta je uopšte penzija?”
Radila sam kao profesorika psihologije i plaćala poreze ceo svoj život. Otplatila sam kredit i nemam nikakvih dugova. Uprkos tome, od državne penzije ne mogu živeti. Mogu nastaviti da radim, mogu da prodam kuću i preselim se 300 kilometara dalje kako bih kupila jeftiniju kuću i radila manje, napisala je ona opcije koje su pred njom.
Nije ovako trebalo biti. Nekad sam zamišljala da ću nakon velikog životnog uspeha otići u penziju s 50 godina ili ranije, uživati u restoranima s prijateljicama, krstarenjima i povremenom volonterskom radu.
Ali, zapravo, nikad nisam imala konkretan plan, napisala je psiholog Wendy Gregory u eseju za Biznis Insajder.
Ona je opisala da je radni vek započela kao učiteljica, udala se s 30 godina, a zatim postala samohrana majka. Deca su imala dve i pet godina.
"Nisam imala nikakvu porodičnu podršku. Ostala sam sama s decom, kreditom i bivšim suprugom koji nije plaćao ništa. Tada sam odlučila promeniti karijeru i počela sam da se školujem za psihologa. To je bio dug i vrlo skup proces. Ni sama ne znam kako sam to uspela, ali radila sam, studirala i odgajala decu potpuno sama. Ponosna sam na postignuto, ali nisam imala nikakvo finansijsko zaleđe. Život je bio stalna borba da spojim kraj s krajem. Ipak, činila sam što sam mogla pa sam s 40 godina počela uplaćivati sto eura mesečno u dobrovoljni privatni penzioni fond. Danas znam da su me loše savetovali jer bi mi taj fond osigurao svega 1.500 eura godišnje. To nije ni blizu onome što mi je potrebno za život", napisala je.
Ona se zapitala zašto nije uplaćivala u učiteljski penzioni fond koji joj je ponuđen na početku karijere i dodala da je bila mlada i nije bilo nikakve finansijsku edukacije tada. Čak ni sindikati učitelja nisu davali savete o penzijama. Njoj je to izgledalo kao veliki mesečni trošak iz ionako oskudne plate pa je odustala i nikad više o tome nije razmišljala. Danas, kako kaže, zna da bi joj taj novac značajno promenio život.
Pogled unazad je uvek jasniji od pogleda u budućnost
Pre otprilike pet godina shvatila sam da je jedini način, na koji bih uopšte mogla pomisliti na penziju, taj da prodam kuću i preselim se u jeftinije područje kako bih imala dovoljno ušteđevine za poslednje godine života. Izračunala sam da bih sa svojom državnom penzijom, dodatnom zaradom od pisanja i kamatama na višak sredstava, nakon prodaje kuće i selidbe, ipak morala raditi barem jedan dan nedeljno da bih mogla preživeti. Nije savršeno, ali je puno bolje od rada pet dana nedeljno, preispitala se Vendi.
Onda je oglasila prodaju kuće, ali tada je njena starija ćerka koja živi u blizini, ostala trudna. Koliko god me to razveselilo, nisam mogla zamisliti odlazak pa sam nastavila da radim pet dana nedeljno.
Sada sam već skoro dve godine premašila granicu za penzionisanje, većina mojih prijatelja uživa u ispunjenim i aktivnim penzionerskim danima, a istovremeno, ja sam sve iscrpljenija, često imam infekcije i osećam rastuće nezadovoljstvo, dodala je Vendi.
Promena dolazi
Na kraju je stavila kuću na prodaju, seli se u Derbyshire gde živi njena mlađa ćerka i gde su cene nekretnina upola niže.
"Biće teško, posebno zbog rastanka s unučicom, ali to moram učiniti dok sam još dovoljno zdrava. U svojoj sadašnjoj kući živim već 38 godina i mislila sam da će me iz nje izneti. Sada imam rešenje, iako to rešenje nije idealno. Imaću dovoljno prihoda da radim jedan dan nedeljno, više vremena za svoje hobije, priliku za putovanja i učestvovanje u aktivnostima lokalne zajednice, a unučicu ću moći da posećujem svakih šest nedelja", zaključila je ona a za malde je dala sledeći savet: Koliko god starost bila daleka, nemojte prepuštati stvari slučaju. Napravite plan za penziju i počnite što pre uplaćivati u dobar penzioni fond. Godine brzo prolaze, a penzija će doći i pre nego što mislite.
