Daliborka Stojšić je rođena 1944. godine u Ćupriji. Ljubav prema muzici i umetnosti je nasledila od svoje bake, koja je bila poreklom Čehinja. Po završetku srednje muzičke škole je upisala studij književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Kada je 1968. godine izabrana za Mis Jugoslavije, našla se u žiži javnosti, ali je uspela da svoju popularnost iskoristi kako bi se oprobala u muzici, glumi i voditeljskom poslu. Pevajući u kvartetu One i oni zbližila se sa kolegom Žarkom Dančuom, a ubrzo su se i venčali. Pošto se grupa 1975. godine raspala, njih dvoje su nastavili da zajedno nastupaju i snimaju nove ploče.
Daliborka je još kao studentkinja Filološkog fakulteta u Beogradu postala javna ličnost. Naime, 1968. godine je izabrana za Mis Jugoslavije, a time su krenuli angažmani na filmu i televiziji, kao i muzička karijera. Prvo filmsko ostvarenje u kome je igrala bio je kratki film Dejana Đurkovića pod nazivom „Presađivanje osećanja“ iz 1969. godine. Od tada do 1980. godine Daliborka je glumila u televizijskim serijama „Obraz uz obraz“, „Pravdo budi lijepa“, „Sviju srca miljenici“, „U vaše zdravlje“ i drugima, piše Biografija.org.
Uporedo sa glumačkom, gradila je vrlo uspešnu muzičku karijeru. Prvu singl ploču pod nazivom „Luda sam zbog vas“ objavila je 1968. godine. Nakon toga su usledile još dve singlice, a potom je zajedno sa Lidijom Kodrič, Minjom Subotom i Slobodanom Bobom Stefanovićem osnovala grupu „One i oni“, koja je predstavljala pandan švedskoj grupi ABBA.
U međuvremenu se rodio njihov sin Bojan, a par se razišao krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Bez obzira na veliku popularnost koju su u tom momentu uživali, njihov razvod nije punio novinske stupce, nego se okončanje braka završilo bez mnogo pompe i skandala. Daliborka je početkom osamdesetih godina upoznala harmonikaša Branimira Đokića.
Nekoliko godina kasnije su se venčali, a njihov brak traje skoro četiri decenije. Sarađivali su na pojedinim Daliborkinim albumima, ali su svoju privatnost držali dalje od očiju javnosti. Daliborka Stojšić je krajem šezdesetih godina 20. veka važila za jednu od najpoželjnijih žena na domaćoj javnoj sceni, a zvaničan status najlepše žene u Jugoslaviji je dobila 1968. Ipak, polovinom devedesetih godina 20. veka se skoro potpuno povukla sa estrade, smatrajući da je sve što dolazi sa estrade postalo skandalozno i vulgarno.
"Mladost je stanje duha i godine samo brojke, kaže ova divna dama, koja je titulu najlepše žene Jugoslavije ponela 1968. godine, ali bi i danas mogla da izađe „na crtu“ mnogo mlađima. Brak sa osobom kakav je moj suprug Bane je koliko jaka vezanost, toliko i večna borba, ali je baš taj i takav brak stvorio od mene ovo što danas jesam
Napravila sam mali test. Onako, za svoju dušu i istraživanje. Poslala sam nekoliko njenih pesama na desetak mejlova mojih prijatelja (među kojima su i vrsni poznavaoci književnosti i umetnosti, uopšte) i čekala povratne reakcije. Stigle su. Sve u superlativu, fantastične, i doslovce, svaka sa ushićenim pitanjem: ko je autor? Daliborka Stojšić, bio je moj najednostavniji odgovor."
I da, upravo iza te titule – zvanično najlepša žena Jugoslavije na izboru za mis 1968. i nezvanično jedna od najlepših žena svih vremena – skrivala se decenijama njena tanana, pesnička duša s jedne i ratnička energija kojom, čini se, pomera stene i razoružava sve oko sebe, s druge strane. I upravo ta Daliborka, kojoj je vinjeta „Mis Jugoslavije“ obeležila ogromno parče života, mnogo je više od toga – odličan je teoretičar književnosti (diplomirala na Univerzitetu u Beogradu), bila „Abba“ pre te švedske muzičke senzacije u JU verziji, u bendu „One i oni“, glumica, TV voditeljka, pevačica, majka, supruga, domaćica, koleginica, prijateljica, žena-zmaj i penzionerka koja nikad nije prestala da radi.
Na Sajmu knjiga ova „lutka“ je i te kako progovorila i sa svojim prvencem, zbirkom pesama samoironičnog naslova „Lutka koja govori“, hrabro i odsečno zakoračila u svet u kojem sve titra od jakih emocija, ali i kritičara koji „na nož“ umeju da sačekaju mnoge pokušaje. Njen je bio hrabar i uspešan. Recenziju joj je, između ostalih, pisao i čuveni Matija Bećković. A to se nastavlja i sa novom zbirkom pesama ove sjajne žene „Vuk od srebrne kiše“ (u izdanju „Prosvete“), koju je promovisala na Beogradskom sajmu knjiga.
[caption id="attachment_881" align="alignnone" width="900"]
Foto: Screenshot[/caption]
Daliborka Stojšić (73) – žena kosmičke energije priča da je bila fascinirana naslovnom rečenicom njene knjige, koju je našla u knjizi Boba Dilana „Tarantula“:
– To je knjiga eksperimentalne proze koju on nije želeo nikako da štampa. Dilan je to u nekim nervoznim trenucima i besanim noćima kucao na svojoj pisaćoj mašini. Međutim, tu sam našla neke bisere, izmđu ostalog i rečenicu „Vuk od srebrne kiše preti otvoreno grobu“. Vuk od srebrne kiše je moj animus koji bdi nadamnom kao anđeo čuvar i koji me opominje na imperativ životinjskog sveta, da kada sam u opasnosti napadam ili bežim.
* Zašto je lutka, ustvari, progovorila?
– Bila sam lutka sa naslovne strane i znam kako su me ljudi gledali i nisu ni želeli da čuju i znaju kako se osećam, kakav je moj život. Bilo im je važno samo da me gledaju. I morala sam da budem spremna da ispunjavam njihova očekivanja i iluzije. A lutka koja govori ima dušu i osećanja. Htela sam kroz te pesme da pokažem šta se krije iza paravana jedne lepe žene, šta sve ona može da oseća od onoga što neko ne može ni da nasluti.
* U mnogo čemu ste bili prvi, i idete napred neprestno. Aktivni ste na računaru, jezike stalno učite ili usavršavate, slušate Boba Dilana i metal muziku…
– Metal je moja omiljena muzika. Radna soba mi je oblepljena posterima metalaca, kao da sam tinejdžerka. Mene to kao talas nosi napred. Pratim kad izađe novi album neke od mojih omiljenih grupa, odmah odštampam sve tekstove i polako prevodim. Ono što mi se izuzetno sviđa naučim napamet i onda po kući pevam po ceo dan.
* Terate li tada supruga, poznatog maestra na harmonici, da vam svira?
[caption id="attachment_882" align="alignnone" width="561"]
Foto: Privatna arhiva[/caption]
– Ne, on neće da svira kod kuće. Kaže da je prezasićen, a drugo to nije njegov žanr. Nekad bih volela da zasvira malo starogradsku muziku. Međutim, Bane ne voli da svira kod kuće, al zato ja pevam bez pratnje, po ceo dan. I dok kuvam ručak, i dok raspremam kuću, pevam i učim tekstove, ništa me ne mrzi. Stalno imam potrebu nešto novo da učim.
* Dakle, mis lepote iz `68, potpuno je dama 21. veka?
– Taj prelazak je za moju generaciju nije baš bio lak, ja sam ga fino prebrodila zahvaljujući mom sinu. Ljudi moraju da shvate u nekom trenutku da više ne treba da imaju stogo pokroviteljski odnos prema deci, nego da je došao momenat da oni uče od njih. Od sina sam naučila mnoge stvari koje su me podmladile i koje su moj duh prevele u sledeći vek. Zarazio me je naučnom i epskom fantastikom, tako da ove serije koje drmaju svetom, ako što je „Igra prestola“, ne propuštam. Uvek čitam nekoliko knjiga paralelno, u međuvremenu pišem. Sve to utiče na ono što pišem, jer i religiju i život shvatam kosmički, baš zbog tih svetova koji se mešaju. Meni je sasvim normalno da idem kroz svetove. Ne osećam uopšte granice.
* Da li vas je do tog stava dovela, isklesala i oblikovala baš ta `68.godina, kada ste proglašeni zvanično najlepšom ženom Jugoslavije?
– Ta godina je bila apsolutno veliki impuls u mom životu. Veoma značajna za sve nas. To je godina studentskih demonstracija u kojima sam učestvovala i godina koja je potpuno preobratila moj život. Jer nisam ni verovala da će to toliko da bude drastično. Ipak, brzo sam shvatila u čemu je štos: drugi su se promenili prema meni, ne ja prema njima. Ja sam ona ista. A oni mene gledaju drugačije. I to se sve dogodilo preko noći.
* Šta biste poručili penzionerima, ili onima koji će sutra to postati. Možda čak i mlađima koji se osećaju kao penzioneri?
– Penzija nije kraj sveta i kraj života. Nisam to doživela drastično, jer slobodni umetnici nemaju osećaj da idu upenziju. Ništa nam se ne menja. Nije penzija sama po sebi strašna koliko osećaj da su te odbacili, da te je društvo na neki način procenilo kao nešto vrlo malo vredno. Potpuno razumem penzionere koji su i ogorčeni i tužni. Ipak im poručujem da uvek treba da se sete mladih dana, onoga što bi još mogli da ispune. Iščeprkajte iz sebe neki biser, nešto što može da vas osvetli iznutra i da vam pruži zadovoljstvo. Treba uživati u životu, sve dok smo zdravi. Samo treba otići u bolnicu ili na neku sahranu i shvatiti da je kad pređeš 50-tu, svako jutro kad se probudiš dragoceno. Ne treba biti ozlojeđen, zloban, nemojte zavideti drugima, gajite pozitivne emocije, jer to pročišćava dušu. To nas priprema i za smrt, na kraju krajeva.
* Moramo da pomenemo vašeg supruga i ljubav koja traje gotovo 40 godina. Oboje ste jake ličnosti sa dobrim karijerama. Da li bi vam život bio drukčiji bez njega?
– To sigurno. Brak između takve dve osobe je težak. To je koliko jaka vezanost, toliko i večna borba. Jer je u ljudskoj prirodi da želi da nadvalada. Kod nas se stalno tasovi pomeraju, ali držimo ravnotežu. I nije bilo lako uspostaviti je zbog patrijarhalnog društva u kome živimo i vaspitanja koje je on dobio kao muškarac. To je bilo teško prilagođavanje, koje i danas vibrira. Ali sam toliko navikla na tu tenziju, da ne bih mogla da budem pored nekoga ko je papučar. Bilo bi mi dosadno. Da, bio bi mi život drugačiji, ali mnoge stvari ne bih otkrila. Taj brak je stvorio od mene ovo što jesam.
