Supružnici Olga i Đorđe Radulović iz Subotice nemaju nedoumica šta će da rade subotom ujutro! Iako su pošteno zagazili u osmu deceniju, oni već šest godina vode pešačke ture šumama Subotičke peščare i svojim entuzijazmom i ljubavlju prema prirodi i zdravom životu animiraju daleko mlađe Subotičane.
Da bi šetali šumom na samoj međi Srbije i Mađarske potrebna je samo volja i udobna obuća, a ponekad i kišna kabanica.
- Nema lošeg vremena, samo neadekvatne odeće i obuće i zato šetamo bez problema i po kiši i hladnoći. Subota pre podne je uvek rezervisana i završi se do podne, a posle imamo ceo dan da budemo sa porodicom i prijateljima - dalje će Đorđe.
- Žao mi je što mladi nemaju taj duh i ljubav prema boravku u prirodi, ali to je zaista blagodetno. Kada krenu sa nama mnogi se iznenade kakvo sve prirodno bogatstvo imamo a i da ne znamo. Japanci čak imaju i terapiju boravka u šumi, jer je to što udišemo šetajući zaista lekovito.
U to smo se vrlo brzo i sami uverili. Gotovo celom dužinom staze nisu prestajale šale i veseo žamor šetača. Svako šeta svojim tempom, javi se "čistaču" ukoliko želi da napravi pauzu i potom nastavlja ka zacrtanom cilju.
- Svaka završena tura sa sobom nosi veliki osećaj zadovoljstva, jer je to pobeda nad sopstvenom inercijom. I sama šetam uz pomoć štapova, jer mi je dijagnostikovana srednja artroza kolena i ne odustajem - odlučna je Olga.
- Najbolje je ići svojim tempom, ali po šumi smo uvek u grupi. Imali smo situaciju da nam je jedna gospođa skrenula sa staze, a da se nije javila. Ovde se inače ne može izgubiti, bitno je samo da ne se ne krene ka Mađarskoj, a svi putevi vode u grad.
Strogo se pazi da se ne pređe tamo gde ima mnogo zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta.
- Markirane staze u subotičkoj šumi su dugačke 34 km od Majkinog salaša na Paliću do državne granice sa Kelebijom. Sve su spojene sa autobuskim linijama. Tako da nema izgovora da se ne obuju patike i ne krene u "Šetnju zdravlja" - poručuju supružnici.
