Pre donošenja Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju te godine, visina penzije se određivala na osnovu najboljeg desetogodišnjeg proseka zarade. Penzija je mogla da iznosi najviše 85 odsto tog proseka, a koliko tačno – zavisilo je od ukupnog staža.

Međutim, 2003. godine način obračuna je praktično u potpunosti izmenjen. Ipak, i po izmenjenim propisima iznos penzije zavisi od trajanja staža i ostvarenih zarada, ali su razlike u odnosu na raniji način obračuna velike. U obračun su sada uključene sve osnovice osiguranja (zarade i naknade), a ne samo one iz nekog najpovoljnijeg perioda. Trajanje staža je i dalje faktor u obračunu, ali neposredno – bukvalno i jedan dan razlike u trajanju se odražava na visinu penzije.
Doduše, jedan dan čini minimalnu razliku ali ona ipak postoji. Dakle, svaki dan staža i svaka ostvarena zarada ili naknada na koje su plaćeni doprinosi utiču na visinu penzije.

Ako je neko bio zaposlen i imao istovremeno samostalnu delatnost, čak se i te osnovice sabiraju. Ovde ipak postoji ograničenje – tek od 2003. godine važi ovo pravilo. Za staževe ostvarene pre 2003. godine nije moguće ovakvo sabiranje. Doduše, tadašnji propisi predviđali su i oslobađanje od obaveze uplate doprinosa ukoliko je lice istovremeno i zaposleno. Iz tog razloga je relativno mali broj osiguranika koji su za vreme zaposlenja plaćali doprinos za samostalnu delatnost. Čak i u tim slučajevima sabiranje nije dozvoljeno jer uplate nisu bile u skladu sa važećim zakonskim propisima.

Način obračuna visine penzije je prilično kompleksan ali suština je da se ostvarene zarade u toku godine porede sa prosečnom zaradom u državi i njihov odnos predstavlja godišnji koeficijent.

Na osnovu svih godišnjih koeficijenata računa se prosečna vrednost, a to je zapravo lični koeficijent osiguranika. Zakon u ovu računicu uvodi neka ograničenja koja na kraju znače i ograničenje u visini penzije. Godišnji koeficijent ne može da bude viši od 5, tj. ukoliko je ostvarena zarada u godini veća od petostrukog državnog proseka – sve što je preko 5 ne utiče na obračun. Takođe, postoji i ograničenje na nivou prosečnog koeficijenta za sve godine. Prosek, odnosno lični koeficijent ne može da bude viši od 3,8.

Kada se odredi koeficijent, na red dolazi staž.

Njegovo ukupno trajanje pretvara se u decimalnu vrednost sa šest decimala. U ukupno trajanje uračunava se ne samo staž osiguranja, već i poseban staž. Podsećamo, kod žena je to najčešće staž u trajanju od dve godine po osnovu rođenja trećeg deteta, a kod muškaraca obično po osnovu učešća u oružanim akcijama. Žene u ovoj fazi računice imaju i uvećanje ukupnog staža za šest odsto. Uvećanje imaju i invalidski penzioneri, po formuli koja uzima u obzir dan invalidnosti i navršene godine života.

Ukupno trajanje penzijskog staža množi se sa prethodno utvrđenim ličnim koeficijentom i ova vrednost predstavlja opšti bod.

Za određivanje visine penzije preostaje samo još jedan, ali značajan korak.

Lični bod množi se sa opštim bodom.

On se određuje u skladu sa zakonskim propisima i važi za sve penzionere. Opšti bod predstavlja vrednost jednog ličnog boda u dinarima. Važno je napomenuti da ovaj bod važi za sve penzionere. Dakle, kada se penzija povećava, povećava
se i vrednost opšteg boda i to uvek za isti procenat. To znači da ko ostvari pravo na penziju pre povećanja, ono će mu se uračunati na rešenjem određen iznos. Ukoliko je pravo ostvareno na dan povećanja ili posle – povećanje je već uračunato. Na ovaj način se obezbeđuje da niko ne bude „zakinut” za povećanje penzije zbog datuma kada je pravo ostvareno.

Ukoliko je obračunat iznos niži od propisane zakonske granice – korisniku će se isplaćivati tzv. najniži iznos. To je iznos koji država garantuje korisnicima, odnosno „minimalac” koji pripada svakom penzioneru kojem je obračunat niži iznos penzije.

Kada su u pitanju privremena rešenja, razlog tome je činjenica da neki podatak koji može da utiče na visinu penzije nije utvrđen.

To je ili podatak o osnovici osiguranja ili o navršenom stažu u nekoj ili u više godina. Naravno, sasvim je moguće da istovremeno nedostaje i jedno i drugo. Poslednja godina rada je do 2019. godine vrlo često bila uzrok privremenosti
rešenja, jer je praktično bilo nemoguće utvrditi koeficijent dok se ne objavi prosek za tu godinu, a to je tek sledeće kalendarske godine. Promena propisa od 2019. je ovaj nedostatak u velikoj meri otklonila. Sada se podaci koji se odnose na
staž ostvaren u godini u kojoj se ostvaruje pravo u velikom broju slučajeva utvrde pre donošenja rešenja.

Rešenja su i dalje često privremena, ali je to sada uglavnom zbog propusta na strani poslodavaca. To što je rešenje privremeno ne znači da je pravo na penziju vremenski ograničeno. Ta reč samo znači da je iznos privremen, dok se ne utvrde podaci koji su nedostajali u vreme određivanja visine penzije.